Скулптура „Византема II“ припада истоименом циклусу рељефа у дрвету, насталих 1985. године, а које ће Коста Богдановић развијати током 80-их и 90-их година прошлог века. Сам назив је проистекао из појма и значења „византијске теме“, при чему је инспирација била духовност византијске уметности, а не преношење и уплитање у познате иконографске обрасце и култно-сакралне описе. Занимљиво је да је за Венецијанско бијенале 1993. године, Ана Мари Жозе, селектор Централног павиљона, одабрала седам рељефа у дрвету из овог циклуса. Пројекат није реализован због санкција под којима је била наша земља.
У циклусу „Византеме“ Богдановић је објединио својства материјала и форме у њиховој коначној „форми с ауром“, као резултат његовог трагања за категоријама узвишеног и лепо. Реч је о својеврсном достигнућу креативног превођења естетике одређене културе (у овом случају византијске) у сублимисан израз духа и концентрисан и чист естетски предмет, коме је Богдановић тежио читавог свог стваралаштава. Одуховљена и однегована форма огледа се пре свега у племенитости самог материјала, дрвета, здравог и чистог, без трагова пропадања. Затим, ту је рељефна форма, која са површине зида смирено „гледа“ испред себе. И на крају или на почетку, боја која је саставни део његовог стваралаштва. Плава је, поред златне и беле, доминантна у његовом опусу. Плава боја, посебно ултрамарин, везује се за дубину небеског простора и митско-религијска виђења и значења. Пошто је посреди „неприродна“ боја (ретко се налази у природи), њена појавност има свечани карактер и продубљује спиритуалност. Плава боја, по Богдановићу, „памти колективно искуство од најстаријих митова до савремене спознаје у теорији кванта, она је као икона – визуелна веза са оним за које се верује да постоји свугде и одувек, а никад није видљиво“.
Коста Богдановић је уметник, истраживач, теоретичар и писац аутентичног приступа, који је у свом богатом и сложеном стваралаштву трагао за узвишеним, спиритуалним, здравим, универзалним формама. Рођен је 1930. године у селу Осијеку код Сарајева. Завршио је историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1962. године, а истих година је учио вајарство у атељеу Сретена Стојановића. Поред уметничког позива био је кустос, музејски саветник, једно време и директор Музеја савремене уметности у Београду (1985–1987). На основу својих истраживања установио је предмет под називом Визуелна култура, који је предавао на Академији ликовних уметности у Сарајеву, а касније и на другим факултетима. Умро је у Београду 2012. године.