Аутопортрети у којима Челебоновић себе представља као детаљ, сличицу, лик у огледалу, одликују седамдесете године прошлог века, закључно са 1983. годином. Уметник улази у слику и остаје у њој. Он је себе сместио у други план мртве природе, иза сведених гомилица са воћем, чаша са вином, које се налазе на столу, испред огледала –самопредставе. Челебоновић миноризује самопредставу, њену позицију у слици, у односу на целокупну композицију и њен садржај. Постаје део њеног репертоара, како истиче Лидија Мереник, стављајући себе у позицију двојаког значења, које се у историји сликарства огледа у начину in assistenza, а потом и самоидентификовању са садржајем.
Рођен је у Београду 1902. године у угледној и имућној породици адвоката Јакова Челебоновића. Основну школу је завршио у Београду, али након избијања Првог светског рата, своје школовање наставља у иностранству – средњу школу завршава у Атини и Швајцарској, а након средње школе, дипломирао је право на Сорбони. Током студија у Паризу похађао је часове вајарства код Антоана Бурдела. Од 1923. године сликарство бира за свој животни позив, а две године касније, настањује се у Сен Тропеу, тада малом рибарском месту, где ће остати све до краја живота. Његово сликарство треће и четврте деценије XX века сврстава се у саме темеље српског међуратног модернизма. Учествовао је у Другом светском рату као командант француског Покрета отпора, а након рата радио је као професор сликарства на Академији ликовних уметности у Београду. Био је на високим функцијама у Међународном удружењу ликовних уметности при Унеску, као и удружењима ликовних уметника Србије и Југославије. Након одласка у пензију, вратио се у Сен Тропе и тамо остао до краја живота. Био је члан САНУ и носилац најзначајнијих одликовања која додељују Југославија, Француска и Америка, за заслуге у рату и миру. Умро је у Сан Тропеу 13. јула 1986.