У Збирци уметничких дела налази се портрет непознатог мушкарца који је насликао Паја Јовановић 1904. године. Портрет је урађен у духу академског реализма и представља мушкарца средњих година, са брковима, тамне косе. Павле Паја Јовановић, заједно са Урошем Предићем, најзначајнији је представник академског реализма у Србији. Од 1904. године Паја Јовановић је највише сликао портрете по наруџбини. Својом кичицом овековечио је владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике…
Рођен је у Вршцу 16. јуна 1859. године као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа. Године 1877. уписао је Бечку академију у класи цењеног сликара Kристијана Грипенкерла. Студије је завршио за три године, али је наставио са учењем историјског сликарства код истог професора. Похађао је и часове код професора Леополда Kарла Милера, сликара историјског жанра са оријенталним мотивима. Професор Милер га је веома заволео и чак препоручио Томасу Валису, који је био власник лондонске галерије „Френч“. Често је путовао по Црној Гори и широј области Балкана. Путовао је чак и у земље северне Африке, Египат и Мароко. На тим путовањима је налазио инспирацију за своја дела.
Kрајем 1883. године, Паја Јовановић започиње да гради интернационалну каријеру путујући по главним европским уметничким метрополама као што су Лондон, Минхен, Беч, Париз, па и Будимпешта. Постао је веома цењени академски сликар аристократских кругова. Године 1898. у Бечу је изложио своју слику „Борба петлова“ и добио златну медаљу. Остала позната дела су му „Гуслар“, „Kићење невесте“, „У заседи“…
Живео је и радио у Минхену, а потом и у Паризу. Био је славан и Србија је била поносна на свог младог сликара. Паја је постао дописни члан Српског ученог друштва 1884. године, а 1888. године је постао редован члан Српске краљевске академије. Умро је 1957. године у Бечу.