Слика „Македонке“ представља две жене из народа обучене у живописне ношње, постављене у монументалној, како је Миодраг Б. Протић приметио, „ктиторској свечаности са наших фресака“. Тешки сјај фолклора уметница је дочарала пуном бојом и контуром од метар и више, полазећи од рамена до ногу, сабрана у жељи да дочара динамику и богатство призора. Њена богата палета сведочи о презиру сваке педантерије и било каквих сентименталних акцената. Поред боје њена композиција одише равнотежом постављених површина и маса. Слика није прецизно датована, јер је Зора ретко потписивала и датирала своја дела.
Стваралаштво Зоре Петровић упоређивано је често са српским средњовековним фрескама (у текстовима Алексе Челебоновића, Ђорђа Поповића и др.), што је и она истицала као свој узор. Та веза је у ствари више у психолошком, духовном смислу јака, а не у формално-интерпретацијском… Она је, поред Надежде Петровић, била изузетно свесна да живи у „мушком времену“, па је зато можда у центар свога стваралаштва ставила фигуру жене, демистификоване и деестетизоване, ослобођене наслага сентимената и предрасуда, лишене пролазних физичких дражи.
Зора Петровић учила је сликарство у Уметничко-занатској школи, где су јој предавачи били Милан Миловановић, Марко Мурат, Риста Вукановић. Током Првог светског рата студирала је Краљевску мађарску сликарску школу. Професор јој је био Деак Ебнер, конзервативац и натуралиста. По завршетку рата враћа се у Београд, где завршава Уметничку школу. У Паризу је боравила 1925 (два месеца код Андре Лота). Изабрана је за редовног професора Академије ликовних уметности 1951. године и на тој дужности је остала до изненадне смрти. Преминула је у Београду 1962. године а сахрањена је у Панчеву.