Иако је кнез Милан августа 1872. године, када је постао пунолетан, преузео власт у сопствене руке, стварно је режим успостављен у време намесништва наставио да постоји. Два бивша члана поменутог тела, Миливоје Петровић Блазнавац и Јован Ристић, постали су најутицајнији министри српске владе. Продужени утицај намесника, а сада министара, престао је 1873. године изненадном смрћу Блазнавчевом, а тај догађај означава и извесно Миланово осамостаљивање у сфери унутрашње политике. Уз младог кнеза су, све до отварања велике источне кризе, мање или више складно, биле још и владе Јована Мариновића, Аћима Чумића и Љубомира Каљевића.
Обзиром да је династија Обреновић била у Кнежевини сведена на једног јединог мушког члана изузетно је било значајно и деликатно питање Миланове женидбе, којом би се обезбедила трајност владарске куће, затим, дало на озбиљности кнежевом детињем карактеру и, на крају, решили његови, већ веома изражени, проблеми са новцем. Наиме, кнез Милан је неумерено трошио, и то значајно више од количине новца која му је била на располагању у виду цивилне листе и годишњих прихода од његових наслеђених имања, те хартија од вредности. Питање кнежеве женидбе је, свакако, било и политичко питање, које је откривало и спољнополитички курс Кнежевине. Непосредно након посете кнеза Милана руском цару Александру II у Ливадији 1871. године, Намесништво је правило планове за женидбу кнежеву са неком од руских принцеза. Међутим, тај покушај и каснији покушаји српских влада да уговоре такву женидбу нису успели због чињенице, како је то формулисао Горчаков, 1873. године: „Принцип је необорив, да не може руска принцеза поћи за вазалног кнеза.“ У пролеће 1875. године Јован Мариновић је послат у Русију да извиди како стоји ствар са женидбом кнеза Милана, али су му руски цар и царица рекли да не налазе за сада никакву прилику за кнежеву женидбу у Русији. Ипак, руска царица је обећала да ће кнезу Милану бити венчана кума.
Планови везани за Миланову женидбу, које су ковали Намесништво и касније српске владе, били су мотивисани династичким и државним разлозима и нису подразумевали да се кнежев брак заснива на ствраним и искреним осећајима. Ипак, по сведочанству Слободана Јовановића, кнез Милан је у љубави био сентименталан. Владан Ђорђевић, његов лични лекар, каже да је Милан скоро до бојажљивости био уздржљив према женама, али где је видео само мало топлије осећање према себи, тамо је целом душом остајао ухваћен. Познате су само две Миланове љубавне везе пре ступања у брак. Слободан Јовановић наводи да је, у време пада владе Јована Ристића 1873. године, кнез био заљубљен у жену једног београдског адвоката, чије име није сачувано. Миланово понашање, у тој прилици, постало је тема саблажњивих разговора београдских знатижељника. Наиме, по сведочанству Слободана Јовановића, на једноj Garden Party док је кнез био у башти, његова метреса се појавила на дворском балкону сва накинђурена као млада кнегиња, са ружом у руци. Кнез је у њу пиљио блажено. Следећа изабраница Милановог срца била је Лепосава Новаковић, удовица Димитрија Новаковића. Кнез ју је упознао на балу, а, млада и кокетна, са заносним црним очима, Лепосава је оставила на њега изузетан утисак. Ова искрена кнежева љубав трајала је нешто више од пола године, од јесени 1874. године до пролећа 1875. године. Лепосава је, ипак, сачувала читав свежањ Миланових љубавних писама и да не би та писма продала једној заинтересованој држави, уживала је сталну државну месечну ренту.
Коначно, током 1875. године млади кнез Милан се оженио, а његова изабраница је била Наталија Петровна Кешко. Будућа српска кнегиња рођена је 2/14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је био пуковник руске војске Петар Кешко из Бесарабије, а мати Пулхерија, припадница бивше молдавске владарске породице Стурза. Петар Кешко је преминуо 1865. године, а како је мати Пулхерија била хронично болесна, Наталија, њене две сестре, Марија и Катарина, те брат Јон, често су били остављени на старање кнегињи Катарини Мурузи или кнезу Ђорђу Манукбеју. Иако су деца била из имућне породице услед ране смрти оца и дуге болести мајке, њихово детињство било је несређено, испресецано сталним селидбама. Пулхерија Кешко умире када је Наталији било петнаест година, па су деца послата код тетке Катарине Мурузи. По личном сведочанству, Наталија је кнеза Милана први пут видела када је имала дванаест година и када је боравила у Баумгарту код Беча. Том приликом су јој у посету дошле Миланова мајка Марија Катарџи и његова баба по мајци, која је Наталији била баба-тетка, и показале су јој фотографију младог кнеза. Услед нелагодности или због лепоте Миланове, Наталија се збунила и слику је увек држала у својој соби. Када је Наталија имала шеснаест година њена бака је предложила удају за српског кнеза и, иако се противила што мора напустити своју земљу, Наталија је после убеђивања пристала. Истинско упознавање Милана и Наталије догодило се у лето 1875. године, највероватније у Бечу, мада постоје извори који говоре да се то десило у Паризу. Већ 25. јула/6. августа 1875. године млади и заљубљени је кнез на пречац, без претходног обавештавања српске владе, а можда и да би у удварању претекао свог рођака Александра Константиновића, верио Наталију Петровну Кешко.
Свадба младог пара одржана је 5/17. октобра 1875. године у Саборној цркви у Београду. Услед избијања источне кризе и устанка у Босни, сам догађај је био нешто скромније организован него што би се очекивало. Руски цар је кумовао овом браку. У кнежевом двору окупила се кнежева најближа родбина, а званице су дошле право у цркву. Свечани пријем био је у двору после поднева. Сам чин венчања пратило је лоше знамење. Кад су сватови пошли у цркву, дан је био леп и сунчан, али су се убрзо над Београдом надвили тамни облаци, који су предсказивали скору олују. По обављеном венчању, млади брачни пар је сео у свадбену кочију, али упрегнути коњи нису желели да се помере. Када су десетак минута касније, најзад, то урадили, пропели су се и умало претурили кочију са младенцима. Киша и мрак су покрили Београд, а кнез и кнегиња су били видно узнемирени.
Кнегиња Наталија је веома брзо задобила симпатије својих поданика словенским опредељењем и држањем у време ратова са Отоманском империјом, а и Наталија је прихватила Србију као своју нову домовину. Упркос лошег знамења, прве године брака Милана и Наталије, иако су биле ратне, биле су срећне. По сведочанству Љубомира Каљевића: „Кнез је волео своју младу и лепу женицу, а и она њега у толикој мери, да су мени често изгледали као деца, која не умеју да сакрију своја осећања.“ Млади брачни пар је добио два сина: Александра, 2/14. августа 1876. године, каснијег краља, и Сергеја, 2/14. септембра 1878. године, који је преминуо пет дана касније.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево