Краљ Милан је напустио престо у замршеном душевном расположењу, заморен својом бурном владом, обесхрабрен политичким неуспесима и приватним срамотама. Постојала је и још једна мотивација која га је усмерила ка разводу брака и абдикацији, а то је љубав према Артемизи, жени његовог секретара Милана Христића. Она је, до сусрета са бившим краљем, била сасвим поштена супруга и мајка. Милан је био привучен чињеницом да је она озбиљна и мирна жена која га је слушала и разумела. У Артемизином присуству налазио је одмор за своје напрегнуте живце, који му је био неопходан.
Милан Обреновић се марта 1889. године, по абдикацији, упутио у Палестину на хаџилук. Прави циљ његовог пута није била посета Светим местима већ присуствовање порођају Артемизе Христић у Цариграду. Она је на свет донела сина, Ђорђа, којег је Милан сматрао за свога. Бивши краљ никада није био ближи својој наложници, склапање брака је спречила само чињеница да се Артемиза још није развела. Следеће две године пар се састајао само на махове, Милан је живео у Паризу, а Артемиза у Цариграду. На све то су се надовезале и новчане неприлике бившег краља. План да започне велике послове између Париза и Истоку свео се на игру на берзи и на коцку по клубовима, што су пратили губици и нови дугови.
Ствар краљице Наталије
Уставом од 1888. године старање о васпитању малолетног Александра Обреновића поверено је његовом оцу и то је био основни разлог сукоба бившег краљевског пара. Протоколом између Милана Обреновића и Намесништва од 7. марта 1889. године уређено је да краљица Наталија може видети сина један или више пута годишње, али не у Србији већ у иностранству. Бивша српска владарка је сматрала да са одласком Милановим више не постоји сметња њеном повратку у Краљевину, где би живела, ако не као краљица мајка, онда као обична грађанка. Радикалска влада је желела да спречи повратак Наталијин, како би се избегли скандали и компликације, па јој је, у сагласности са Миланом Обреновићем, понуђен споразум. Краљица је одбила тај предлог и крајем септембра 1889. године стигла је у Београд. Влада је није дочекала, а дворска капија је остала закључана. Свог сина је видела тек две недеље касније, а и током наредних месеци њихови сусрети су били ретки. Боравак краљичин у Београду био је незгодан за Намесништво и владу, пошто су се у њеном салону окупљали политички противници постојећег стања у Србији. Сем тога, као уцвељена мајка, будила је саучешће публике и гнев против владе. Краљичино питање било је покренуто у пуној мери.
Сукоб родитеља младог краља
Притиснут нараслим дуговима, разјарен неповољним писањем српске штампе и расположен за борбу против радикалске владе и странке, а, посебно, против краљице Наталије, Милан Обреновић се враћа у Србију маја 1890. године. Крајем јуна исте године краљица је замолила Архијерејски сабор да стави ван снаге акт о разводу њеног брака. Митрополит Михаило, постављен наново после дугог изгнанства, одговорио је да се поменути акт може сматрати незаконитим и неправилним. Неколико дана касније митрополит је издао, под притиском намесника Ристића и бившег краља Милана, акт у ком се Архијерејски сабор огласио ненадлежним по овом питању. Оба акта постала су безвредна, а сам митрополит је показао дволичност и слабљење челичне отпорности по којој је био познат. Наталија није била спремна да престане да се бори, па је планирала да се меморандумом обрати скупштини, жалећи се што јој влада не допушта да виђа сина. У овој борби краља и краљице, пошто је одлука скупштине зависила од радикалских министара и радикалског клуба, питање победника је зависило од тога ко ће се од њих двоје први споразумети са владом. Радикалска влада се више бојала Милана него Наталије, па се октобра 1890. године договорила са бившим владарем да скупштина одбије Наталијину интерпелацију и да се његова личност новим законом заштити од напада штампе. Милан је крајем октобра напустио Србију, а скупштина се средином децембра огласила ненадлежном да разматра Наталијину жалбу. Деловало је да је краљица доживела потпуни дебакл.
Почетком марта 1891. године Милан Обреновић се вратио у Београд, како би допунио споразум са радикалском владом. Услови су утврђени почетком априла исте године. Милан ће примити милион франака на име цивилне листе и биће закључен зајам на залози његових некретнина у износу од два милиона, краљица Наталија била би удаљена из Србије. Заузврат, бивши владар је обећао да се до пунолетства свога сина неће враћати у земљу, морао се одрећи права члана краљевског дома и иступити из српског држављанства. Краљ је добио свој новац и напустио Србију, док се судбина краљичина тек имала решавати.
Протеривање краљице Наталије
Резолуцијом од 12. априла 1891. године сматрало се да је решено питање краљевих родитеља. Од краљице се очекивало да напусти Србију до пунолетства краља Александра. Наталијин положај је био слаб, јер је Милан привукао на своју страну радикале, намесника Ристића и Русију, док су њој страну држали припадници малобројне напредњачке и либералне опозиције. Скупштинска резолуција је достављена писменим путем краљици, која је одбијала сва дотадашња посредовања, 9. маја 1891. године. Наталија се одупрла резолуцији, не желећи да напусти домовину. Влада је одлучила да употреби силу. Поподне, 18. маја 1891. године, пред врата краљичиног стана у Улици краља Милана 87 дошли су инспектор министарства унутрашњих дела, управитељ вароши и командант жандармерије са циљем да је спроведу на Савско пристаниште и бродом пребаце ван Србије. После два сата припреме краљица је изашла из стана и упућена на пристаниште. Током вожње избио је сукоб између публике и жандармерије, жандармерија поражена, а Наталија враћена у свој стан. Влада је ставила војску у погон, која је растерала протестанте, а на ноћној седници донета је одлука о протеривању краљице. Пред зору полиција је са жандармима упала у Наталијин дом, одвела је затвореним поштанским колима на железничку станицу и сместила на воз за Земун. Овим неморалним чином решено је краљичино питање.
Што се тиче Милана Обреновића, њему је недостајућих два милиона франака из своје касе дао руски цар Александар III, док је фиктивни зајам закључен код Волшко-камске банке. Почетком октобра 1891. године бивши краљ је испунио свој део обавеза иступивши заувек из краљевског дома. Обавезао се да ће се настанити ван Србије у коју се неће враћати осим у случају болести краља Александра. Марта 1892. године узео је отпуст из српског држављанства. Радикална странка је ту изјаву, пошто није веровала бившем краљу, прогласила законом крајем марта исте године. Чинило се и да је питање Милана Обреновића коначно решено и да су све његове везе са Краљевином раскинуте.
Новчане недаће и крај са Артемизом
После чекања од две године Артемиза Христић је коначно добила развод брака и била у могућности да се уда за Милана, без сумње и због потврђивања претендентских права малолетног сина Ђорђа. Али бивши владар више није желео да се жени, одгурнуо је љубавницу због које је напустио супругу и престо. Артемиза није желела да одустане и припила се уз Милана, како је то приметио Слободан Јовановић, са грчевитошћу манијака. Бивши краљ је имао само једну жељу, да се ослободи тог притиска. После неколико месеци, уз помоћ дискретне париске полиције, успео је у том науму и поново је био слободан.
Показало се да је сав новац који је Милан Обреновић добио од српске владе и руског цара био потрошен већ током 1892. године. Бивши краљ је почео, пошто му је кредит био исцрпен, залагати ствари. Краљ Милан је крајем 1892. године био дужан 345000 франака и био у таквој очајној финансијској позицији да је био спреман да се за помоћ писмом обрати, првих дана јануара 1893. године, чак и краљици Наталији. Суочена са могућом бруком бивша краљица је послала ранијем супругу суму од 100000 франака. Милан је обзнанио састанак са краљицом у Бијарицу стварајући илузију да је дошло до помирења, чак је на његов захтев архијерејски сабор марта 1893. године прогласио неважећим акт о разводу брака краљевског пара. Бивши краљ је, затим, у чланку издатом у Паризу тврдио да не признаје важност радикалског закона из марта 1892. године, којим му се забрањује повратак у Краљевину. Соучен са очајним финансијским стањем Милан Обреновић је припремао терен за спектакуларан повратак на политичку сцену Србије.
Државни удар краља Александра
Тринаестог априла 1893. године малолетни краљ Александар Обреновић извршио је државни удар, прогласио се пунолетним, преузео власт и успоставио радикалски кабинет, чиме су окончане политичке кризе настале око избора трећег намесника после смрти генерала Косте Протића. Јавно мнење и штампа гледали су повољно на чин младог краља, посебно на чињеницу да, док је преврат обављан, односно, док су заузети министарство спољних и унутрашњих дела, управа града и телеграф, опкољене зграда скупштине и куће министара намесника, они су мирно, ништа не слутећи вечерали са Александром Обреновићем. Оваква готово позоришна мајсторија носила је печат краља Милана. Наиме, бивши владар је бацио око на уштеде на цивилној листи свог сина које су достигле два милиона франака и, да би решио своје новчане неприлике, организовао је државни удар. У замашно политичко предузеће Милан је укључио радикале, преко Лазара Докића, васпитача малолетног краља, а сазнања су имали краљица Наталија, Франасовић и Гарашанин.
Отац и син су се после дужег времена срели у рану јесен 1893. године у Опатији, пошто Милан још није могао да ступи на тле Србије. После тог састанка млади краљ се, у политичком смислу, променио из корена. Радикална влада изгубила је његово поверење и он је покушавао да је замени неутралним кабинетом. Сем тога Александар Обреновић је покушавао да узме у своје руке спољну политику и управу над војском. Али његови планови брзо су проказани и млади владар се нашао осамљен и у запетљаном положају. Срдит на радикале могао се обратити једино свом оцу кога је јануара 1894. године позвао да дође. Повратком у Србију 21. јануара 1894. године бивши краљ поново постаје значајан политички чинилац.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево