Предавање Марине Лукић Цветић, историчара уметности и гастрохеритолога, оснивача и кустоса Музеја слатка у Краљеву, под називом „Није просто к’о боза: О историји и култури бозаџијског заната“ одржано је у Галерији Народног музеја Краљево, у петак, 7. новембра 2025. године, са почетком у 19 сати.
Марина Лукић Цветић, као истраживач гастрономског наслеђа говорила је о историји, пореклу и културном значају напитка боза, као и о занату бозаџија, као једном од најкарактеристичнијих старих заната урбаних средина Балкана. На самом почетку је истакла да је у Србији гастрохеритологија (наука о културном наслеђу исхране) још увек у зачетку и да је потребно више систематских истраживања у овој области. Марина Лукић Цветић је нагласила да су храна и пиће важан део нематеријалног културног наслеђа и да се кроз њих може разумети историја, социјална структура и култура свакодневице.
Боза је ферментисано, благо слатко пиће пореклом са Блиског истока, које се током векова проширило на подручја Централне и Западне Азије, Кавказа и југоисточне Европе. Порекло овог напитка везано је за праисторију, а њени праоблици постојали су још у древној Месопотамији, као пића од ферментисаног проса. Најранији писани помен овог напитка потиче из 1073. године, док се сам назив боза јавља у 14. веку. Боза се прави од различитих житарица — најчешће од проса, јечма, кукуруза или пшенице, што јој у различитим регионима даје посебан укус и густину. Споменула је и спорења између Персијанаца и Османлија око порекла бозе.
У Османском царству била је омиљено пиће јаничара, јер је деловала хранљиво, освежавајуће и енергетски. Иако су неке верзије садржале мању количину алкохола, „кисела“ варијанта, безалкохолна, постала је стандард. Чувени путописац Евлија Челебија у 17. веку бележи да је у Истанбулу постојало чак 300 радњи и преко 1000 запослених у производњи и продаји бозе.
Истакла је да се боза у Србији јавља у XIX веку, најпре у јужним крајевима, а потом у већим варошима и на вашарима. Потом је навела да су Горанци, етничка скупина пореклом из области Гора, као посластичари највише допринели очувању традиције припреме бозе у Србији. Њихове посластичарнице постале су искључиво место производње и продаје бозе у многим градовима, укључујући и Краљево.
Етнограф Станоје Мијатовић у „Српском етнографском зборнику“ (1928) сврстава бозаџијски занат међу „вашарске занате“. Производила се у скромним условима, у малим радионицама, а продавала на улици и пијацама. Бозаџије су свој производ разносиле у дрвеним кантама, а у градовима су биле познате као симбол старих чаршија.
Потом је предавачица представила свог уваженог госта, господина Бенбелу Ашимија, потомка чувеног посластичара Мусе, који је основао „Пеливан“, једну од најстаријих посластичарница у Краљеву, који је објаснио процес припреме бозе. Он је нагласио да се у оригиналном рецепту у бозу не додаје квасац и да се ферментација заснива на млечним бактеријама (лактобацилусима), природним пробиотицима који подстичу варење и делују благотворно на организам. Боза садржи витамине Б-групе (Б1, Б2, Б3, Б6), као и фосфор и гвожђе, што је чини природним енергетским напитком. Истакао је да је у прошлости била „енергетско пиће“ , попут данашњих модерних индустријскихваријанти, јер је једна чаша могла да засити и освежи радника или војника.
Следећи сегмент предавања односио се на бозу у региону и свету. Боза је пиће које има бројне регионалне варијанте широм Балкана и источне Европе, од којих свака одражава локалну традицију и културу. У Бугарској је боза национално пиће, најпознатија је радомирска и обично се служи уз питу или баницу. У Северној Македонији и на Косову занат израде бозе очуван је међу Горанцима, који су сачували старе породичне рецепте. У Сарајеву је позната оригинална сарајевска боза, са ознаком „Sarajevo Quality“ и историјом која сеже до 15. веку. Албанска боза је светлија, ређа и слађа и често се флашира и херметички затвара. У Румунији се пије сродно пиће брага, гушће и различитих боја, док је у Пољској развијена лимун-боза, настала захваљујући македонским досељеницима почетком 20. века. У Украјини и Русији боза се пије током зиме, у Украјини као топло, хранљиво пиће, док је у Турској најпознатија „Вефа” боза из Истанбула – кремасто, благо кисело пиће које се служи посуто циметом и печеним леблебијама, као симбол града и важан део његове гастрономске баштине.
Марина Лукић Цветић је потом говорила о бози у уметности и књижевности, наводећи пример романа Орхана Памука „Чудан осећај у мени“, у којем главни јунак, бозаџија Мевлут Караташ, симболише носталгију за старим Истанбулом и некадашњим начином живота. Боза је у овом делу предавања представљена као пиће које „чува сећања“ и повезује прошлост и садашњост.
Лукић Цветић је на крају позвала присутне да „гледају бoзу не само као пиће, већ као културни артефакт који говори о историји укуса, миграцијама и заједничком наслеђу Балкана“.
Предавање је завршено дегустацијом бозе, уз разговор са публиком.
