Лојаник: Праисторијски каменолом јасписа и опала

Лојаник представља јединствено налазиште палеоботаничког карактера на чијем простору су откривени фосилни остаци силификованог, окамењеног дрвета и као научно-истраживачки резерват заштићен је 1963. године. Налази се на северним падинама Столова, на десној обали Ибра, надомак Матарушке Бање. Анализа  силификованог дрвета указала је на порекло од петрифицираних четинара из рода јеле (Abies).

Археолошка истраживања спроведена у периоду 2016-2022. године, у организацији Народног музеја Краљево и Народног музеја Србије, недвосмислено су потврдила рударски концепт екстракције сировина на Лојанику. Откривени су објекти површинског копа у виду плитких јама и ровова на обе стране брда. Најстарији археолошки материјал, а експлоатисао се јаспис, опал, брече и силификовано дрво, датован је у период средњег палеолита (старијег каменог доба), односно око  228 000 година пре н. е. Поред обиља литичког материјала у геолошким слојевима 2 нађени су конкретни докази о употреби ватре који су датовани око 90 000 пре н. е. Ватра је била у функцији ефикасног уклањања површинских стена и ослобођења рудне масе, што су и непосредни докази о умешности, домету и искуству популације која се може повезати са врстама неандерталаца, или архаичног сапијенса.

Ипак, значај Лојаника као каменолома и места интензивног рударења уназад две стотине хиљаде година немогуће је сагледати без ближег упознавања насеља Црквине, у Конареву, које је удаљено свега 2 km од каменолома. Црквине представљају и једно је од првих насеља раног неолита (млађег каменог доба), формираног доласком првих земљорадника, миграната, на леву обалу Ибра, наспрам Лојаника. На њему су затекли расположиве остатке камених сировина и артефаката из палеолитског периода који су се могли за прво време користити.  Лимносиликати, опали, силификовано дрво и разне врсте бреча с Лојаника били су основни материјали за израду оруђа на неолитским насељима у околини.

Храпави и тамни делови силификованих грана препознати су као брусни материјал за метална сечива и у савременом добу. Последњих деценија 20. века „рудар“ Ђорђе Матовић, и трговци (браћа Вићановић) водили су мануфактуру камених брусева који су били конкурентни са индустријским производима тог доба. Брусеви Ђ. Матовића се данас налазе у употреби, ефикасни су и незнатно потрошени након пола века од производње.

Аутор изложбе је др Вера Богосављевић Петровић, музејски саветник Народног музеја Србије и руководилац истраживања, а изложбу ће отворити др Душан Михаиловић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.