Миљко Петровић Рижа, један од најбогатијих Краљевчана у међуратном периоду, рођен је 1902. године у селу Драгосињци. Његов отац Игњат био је један од најимућнијих људи у селу, али он своје богатство није заснивао на земљорадњи, већ је свој иметак градио помоћу воденице и ваљаонице за сукно, али и кафане у чијем је склопу пословао дућан. Ни Миљко попут свог оца није желео да се бави земљорадњом. Још од малена испољавао је таленат за иновацију. Преправио је породичну воденицу, направивши воденички точак пречника 16 метара са системом кофица. Ова воденица је за разлику од осталих могла да ради и када је водостај био низак, па су у њу долазили и сељаци из околних села.

Велики преокрет у његовом животу донела је женидба. Када је имао 19 година оженио се две године млађом Стевком Камиџорац. Овај брак је изазвао велико незадовољство његове породице, која је сматрала да су породични послови кренули слабо због лоше среће коју је снаја унела у кућу. Због тога је Миљко решио да напусти породични дом. Стевкин отац Милан, бивши председник општине каменичке, помогао је свом зету. Захваљујући свом тасту узео је у закуп стругару Петра Богавца у Церовику, која је била готово запуштена. Реновирао је стругару и направио пут до шумских забрана, одакле је запрегама довлачио балване. У међувремену је упознао грчког трговца, извесног Диму, који је почео да откупљује сву грађу коју је Петровић производио. Охрабрен тим, одлучио је да прошири свој посао и подигне нову стругару у Рисовцу, на Чемерну, где су се налазили велики, још увек нетакнути шумски комплекси.

Највећи проблем код нове стругаре је био транспортовање дрвне грађе са стругаре до железничке станице Добре воде, на прузи Краљево-Рашка. Начин на који је Петровић овај проблем решио потврдио је његову иновативност коју је испољио још у раној младости, али му је и подарио нови надимак: Рижа. Подигао је водену рижу, сачињену од три даске које су формирале корито, и којом је дрвна грађа транспортована до железничке пруге. Рижа је пратила ток Дубочице, притоке Ибра, чија је вода слободним падом текла кроз рижу. Воденом рижом могло се транспортовати 1000 метара кубних дрва за 16 сати. Захваљујући јефтином транспорту, Петровићева дрвна грађа је била најповољнија на краљевачкој пијаци.

Капитал који је на овај начин стекао, Петровић је улагао у друге послове, углавном у некретнине. Куповао је шуме, али и куће, плацеве и дућане у Краљеву, у које је 1935. године пребацио седиште своје фирме. У другој половини тридесетих година саградио је још једну водену рижу, овај пут на Гочу, која је служила за транспорт дрвне грађе до железничке станице у Сокољи. Сокоља се налазила на прузи уског колосека, коју су Аустријанци подигли током окупације ових крајева у Првом светском рату, и која је била позната под називом Гочка пруга. У самом граду, Петровић је 1940. године саградио модерну стругару. Пред почетак Другог светског рата упошљавао је око 3000 радника. Осим свог предузећа (које је носило назив Индустрија грађе и дрвета за огрев „Миљко Петровић“), поседовао је петнаестак кућа, хотеле „Југославија“ и „Национал“, три дућана и плац од два хектара у центру града. На изборима 1936. изабран је за председника општине каменичке, а две године касније и за посланика (на листи Југословенске радикалне заједнице).

Почетак Другог светског рата у Југославији донео је велике проблеме Миљку Петровићу. Пошто је са децом избегао на Гоч, где је формиран и партизански одред, Немци су га прогласили једним од организатора напада на Краљево. Прво су ухапсили његову супругу, а потом и њега. Имовина му је била конфискована. Захваљујући предратним политичким везама, био је ослобођен а имовина му је била враћена, али само под условом да његово индустријско предузеће почне да ради за владу Милана Недића. Приликом повлачења из Краљева у јесен 1944. године, Немци су у потпуности разорили Петровићеву стругару.

Чињеница да је Петровићева стругара радила за време рата послужила је као повод за нову конфискацију његове имовине, овог пута од стране комунистичких власти. Проглашен за ратног злочинца и непријатеља, провео је пет месеци скривајући се по околним селима. Добровољно се предао након што је сазнао да су формирани народни судови. Суђено му је пред Судом за суђење злочина и преступа против српске националне части, 2. јуна 1945. године. Према неким подацима избегао је суђење пред Војним судом (који је изрицао знатно строже казне) захваљујући Слободану Пенезићу Крцуну, коме је помогао да побегне из затвора крајем 1941. године. Осим привредне сарадње са окупатором, у његовој осуди извесну улогу су одиграли и стари лични сукоби. Наиме, Драгутин Шошић, који је у међувремену постао капетан Народноослободилачке војске Југославије, био је током рата заљубљен у његову кћер. Петровић га је пријавио за покушај њене отмице 1943. године, због чега је Шошић послат на принудни рад у Немачку. Уз Шошићеву пријаву поднета је још једна, којом је Миљко Петровић оптуживан за сарадњу са Немцима и богаћење за време рата. Он није оспоравао да је стругара радила током окупације са смањеним капацитетом, али је тврдио да је својим новцем помагао сиромашне становнике Краљева и околине. Његове тврдње поткрепило је писаним изјавама више сведока. Такође, запошљавао је раднике и фиктивно, како би их спасао од слања на принудни рад у Борски рудник. На крају, суд је осудио Миљка Петровића на губитак грађанске части, седам година тешког принудног рада и конфискацију целокупне имовине.

Поред Миљка, још два члана породице Петровић била су послата на издржавање казни. Његов син Драгутин био је осуђен на годину и по дана затвора због организовања бекства из Југословенске армије, а ћерка Верица на пет година са принудним радом због организовања илегалне антикомунистичке организације. Оставши сама са двоје деце, Стевка Петровић је издржавала породицу радећи као чистачица у некадашњем предузећу свог мужа, где је била изложена свакодневним увредама. Сви чланови породице су помиловани и пуштени у току 1947. године. Миљко Петровић Рижа је од изласка на слободу углавном радио послове које је мало ко желео. Средином педесетих нашао је запослење у Црној Гори, где је радио на организацији експлоатације шума, али му је тај посао убрзо одузет јер се показао као пословно умешан. До краја живота је покушавао да добије помиловање и поништи пресуду из 1945. године, али без успеха. Преминуо је 1968. године у Краљеву.

Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево