Стефана Савић – Ово није то место
Изложба фотографија и видео радова Стефане Савић, под називом „Ово није то место” биће отворена у Галерији Народног музеја Краљево, у четвртак, 11. децембра 2025. године, са почетком у 18 сати.
Стефана Савић је рођена у Краљеву 1979. године. Основне студије фотографије завршила је на Академији уметности у Београду 2008. године, а интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду 2010. године. Поред девет самосталних изложби, учествовала је на преко четрдесет колективних изложби и фестивала у земљи и иностранству. Чланица је УЛУС-а.
Стефана Савић се на савременој фотографској сцени издваја истраживачким приступом и сталним преиспитивањем медија. Њене фотографије отварају нове слојеве свакодневних призора и подстичу нас да преиспитамо унапред усвојене представе о лепоти, савремености и погледу.
Полазећи од језика инсцениране фотографије, Стефана Савић је кроз претходне пројекте реконструисала фрагменте свакодневног живота, третирајући обичне моменте као самосталне драмске ситуације. Њени ликови, утонули у властите радње, делују као да нису свесни присуства посматрача, али њихови погледи сугеришу невидљиве наговештаје – оно што се дешава ван кадра, у простору који се само наслућује. У таквом поетском распореду, дворишта, собе и кухиње постају сцене, а фотографисани људи несвесни учесници драме приватног живота.
Изложба „Ово није то место” представља корак даље, трагање за оним што се догађа када се меморијска слика судара са стварношћу. У тренутку када се уметница враћа у свој родни град, фотографија постаје простор сукоба између онога што памтимо и онога што заиста затичемо. Приватно и опште, лично и колективно, преплићу се у тихим, минималистички прецизним композицијама у којима град, собе и празни простори добијају улогу сведока једног дискретног, унутрашњег путовања.
Изложба „Ово није то место” позива посматрача да се суочи са властитим слојевима сећања. Поглед, који се креће кроз празне просторе, уређене ентеријере и наговештаје градског пејзажа, открива да се место коме се враћамо често не поклапа са оним које носимо у себи. У том раскораку настаје поетика изложбе – простор где слика постаје питање, а успомена њен тихи саговорник.