Промоција монографије др Милоша Тимотијевића „Надежда Петровић: Живот и уметност у служби нације” одржана je у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 17. марта 2026. године, са почетком у 18 сати. Сузана Новчић, музејски саветник Народног музеја Краљево, поздравила је публику и представила учеснике промоције. Она је истакла да је књига објављена у едицији „Саборник“ Службеног гласника, која је посвећена важним личностима и темама из српске историје и културе, те да поред аутора промоцији присуствује и уредник едиције Борисав Челиковић.
Говорећи о аутору, Сузана Новчић је подсетила да је реч о угледном историчару и музејском саветнику Народног музеја у Чачку, чији је рад широко препознат кроз бројне публикације, изложбе и јавна предавања. Нагласила је да Тимотијевић својим истраживањима доноси нова тумачења историјских појава, превазилазећи устаљене и поједностављене представе о прошлости. Посебан акценат ставила је на његов истраживачки приступ, који подразумева сагледавање историјских личности и догађаја у ширем друштвеном и културном контексту. Kако је навела, такав метод омогућава дубље разумевање прошлости и често доводи у питање уврежена мишљења.
Говорећи о самој књизи, Сузана Новчић је оценила да аутор доноси нов поглед на лик и дело Надежде Петровић, упркос чињеници да је о њој већ много тога написано. Истакла је да Тимотијевић не посматра уметницу само кроз њен сликарски рад, већ и кроз историјске околности, друштвени ангажман и личну биографију. Према њеним речима, књига приказује Надежду Петровић као комплексну вишеслојну личност – као образовану уметницу европског формата, болничарку у ратовима, представницу авангарде и активну учесницу у обликовању националне идеје. Новчић је закључила да управо такав целовит приступ омогућава боље разумевање њеног стваралаштва, које превазилази пуку ликовну вредност и одражава дубока историјска искуства и друштвене околности времена у којем је живела.
Борис Челиковић, уредник едиције „Саборник” осврнуо се на дугогодишњу и плодну сарадњу аутора са издавачком кућом Службени гласник. Челиковић је истакао да Милош Тимотијевић спада међу најзначајније и најпродуктивније сараднике ове издавачке куће, са којом сарађује већ деценијама. Подсетио је на бројне његове раније радове – од књига о манастирима Овчарско-кабларске клисуре, до учешћа у великим научним пројектима, попут обимне монографије о рудничком крају, где је обрадио историју овог подручја у 20. Веку. Посебно је нагласио ширину тема којима се Тимотијевић бавио: од регионалне историје и културе (попут монографије о Равној Гори), преко биографија значајних личности, до студија које преиспитују укорењене историјске представе – као што је књига о финансирању четничког и партизанског покрета, у којој су, на основу архивске грађе, доведене у питање дотадашње интерпретације. Осврнуо се и на Тимотијевићев рад о мисији спасавања савезничких пилота у Србији током Другог светског рата, наглашавајући да је реч о једној специфичној и недовољно осветљеној епизоди историје, која показује сложеност односа између различитих покрета отпора.
Говорећи о најновијој књизи посвећеној Надежди Петровић, Челиковић је истакао да сам поднаслов – „живот и уметност у служби нације” – најбоље описује њену личност и деловање. Нагласио је да се ова монографија може читати из више перспектива: историјске, културне и друштвене. Он је посебно указао на значај културног контекста у коме је Надежда деловала – као уметница и као жена која је свој рад и живот посветила националној идеји и друштвеном ангажману. Поред тога, осврнуо се и на њено породично окружење, које је било снажно обележено интелектуалним и културним вредностима. Челиковић је нагласио да Тимотијевић личност посматра у ширем контексту времена, културе и друштва. Тај приступ, како је објаснио, омогућава да се историјске личности сагледају свеобухватно, а не само кроз уске оквире класичне историографије. На крају је истакао да су дела др Милоша Тимотијевића веома вредна, али недовољно препозната, нагласивши да је част за Службени гласник што их објављује, и захвалио аутору на значајном доприносу разумевању српске прошлости.
У свом обраћању, др Милош Тимотијевић, музејски саветник народног музеја Чачак, најпре је нагласио личну и професионалну повезаност са завичајем, истичући да је управо средина из које потиче била пресудна за његово истраживачко и стваралачко надахнуће. Чачак је град у ком се Надежда родила и провела првих шест година свог живота.
Говорећи о Надежди Петровић, он је посебно истакао значај њеног породичног порекла и окружења у којем је одрастала. Приказао је породицу Димитрија Мите Петровића као угледну, образовану и материјално обезбеђену, снажно укорењену у националним и културним вредностима. Са очеве стране, породица је била повезана са трговачком и интелектуалном елитом, док је са мајчине стране носила традицију војничког и националног ангажмана, као и везе са значајним личностима попут Светозара Милетића.
Посебно је истакао долазак породице Петровић у Карановац као важан догађај. Због лоших здравствених услова у Чачаку, где су претходно живели, породица је тражила премештај у здравију средину. У Карановац су стигли 1879. године скромно, колима натовареним стварима и књигама, носећи са собом дух образовања и културе. Иако је постојала могућност да буду премештени у друго место, мештани су их прихватили и подржали да остану. Ту су брзо успоставили блиске односе са локалном средином, укључујући пријатељство са Јеленом Димитријевић, најстранијом сестром познатог Драгутина Димитријевића Аписа. Надежда и Апис провели су део детињства у Карановцу, оставши пријатељи до краја живота. Тај период у Каранoвцу био је значајан за формирање њене личности и раних животних искустава.
Тимотијевић је нагласио да је Надежда од најранијег доба била изложена снажним културним утицајима и да је одрастала у подстицајном интелектуалном окружењу, које је обликовало њену личност као уметнице и друштвено ангажоване особе. Посебно је описао раскид веридбе са официром и одлазак на студије у Минхену, где се суочила са развијеном европском културом и уметничким токовима, али је истовремено задржала снажан национални идентитет. Да је однос према нацији био доминантан у њеној породици говори и име најмлађег детета Димитрија и Милеве Петровић, потоњег значајног писца Растка Петровића. Наиме њему је кумовао Јаша Томић, назвавши га по принцу Растку, што је први пут у Србији да једно дете понесе име овог славног Немањића.
Он је истакао да је Надежда припадала генерацији у којој је национализам имао другачије значење него данас – био је повезан са идејама слободе, модернизације, еманципације и националног ослобођења. У том контексту, Надежда није била само уметница, већ и активна учесница друштвеног и националног живота.
Тимотијевић је нагласио да је Надежда Петровић била пионир модерне српске уметности, али да за живота није била довољно прихваћена. Њено стваралаштво често је наилазило на неразумевање и оштре критике, јер је било у складу са тадашњим европским токовима, а у учмалој средини Краљевине Србије било је далеко испред свог времена. Тек деценијама након њене смрти, њен рад је добио заслужено признање. Надежда Петровић, постала је велика сликарка тек 1938. године након велике ретроспективне изложбе.
Поред уметничког деловања, Тимотијевић је нагласио њен снажан друштвени ангажман. Надежда је била либерални националиста и симпатизер династије Карађорђевић. Говорио је о њеној улози у оснивању хуманитарних и националних организација, као и о отпору на који је наилазила, чак и у сопственом окружењу. Истакао је да је као жена која је јавно деловала често била изложена предрасудама и неразумевању. Њен одлазак у Први балкански рат где је служила као болничарка, описан је жељом да се нађе у мушком друштву. Такав опис нашао се у њеном некрологу објављеном 1915. у листу “Пијемонт” након што је преминула од последица тифуса. Чињеница да се та информација појавила у том тренутку говори да су стварна оговарања за њеног живота била још жешћа.
Он је посебно нагласио и њену улогу у обликовању југословенске идеје, објашњавајући да је припадала струји интегралног југословенства, која је тежила културном и уметничком повезивању Јужних Словена. Краљ Петар је, по његовим речима, препознао значај југословенски оријентисане омладине и уметника и пружио им подршку, чиме је подстакао развој те идеје.
У том контексту, Надежда није била теоретичар, већ практични делатник – кроз личне везе, уметничке иницијативе и ангажман доприносила је повезивању јужнословенских уметника и развоју заједничке културе. Посебно је истакнута њена улога у подршци уметничким окупљањима и колонијама, које су представљале „лабораторију“ југословенства.
Тимотијевић је објаснио да је у то време постојало више различитих визија југословенства, а Надежда је припадала оној која је јужне Словене видела као јединствен народ, повезан заједничким културним наслеђем. Та идеја се ослањала на народну традицију и епику, али је у уметности изражавана модерним средствима.
Ипак, нагласио је да је та визија била у великој мери утопијска и да се у пракси показала тешко остваривом. Надежда је то и сама увидела током ратова, када су се јужни Словени нашли на супротним странама, што је за њу представљало дубоко разочарање.
На крају, Тимотијевић је истакао да је Надежда Петровић сложена личност – не само значајна уметница, већ и снажно друштвено и политички ангажована фигура. Подсетио је да је дуго била запостављена као сликарка, а да је тек касније препозната као пионир модерне уметности, док је њен политички и национални ангажман остао у сенци. Циљ његове књиге је да ту слику прошири и подстакне нова истраживања о њеном животу и делу.
Промоција је завршена дискусијом са заинтересованом публиком.
