Изложба фотографија и видео радова Стефане Савић под називом „Ово није то место” свечано је отворена у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 11. децембра 2025. године са почетком у 18 сати. Присутне је поздравио аутор изложбе Љубиша Симовић, музејски саветник Народног музеја Краљево. Као један од најближих сарадника и дугогодишњих познавалаца стваралаштва Стефане Савић, он је у свом надахнутом обраћању публици објединио лична сећања, теоријске увиде и размишљања о природи фотографије и уметничког трагања за „местом”.
На самом почетку подсетио је да je простор у коме се публика окупила већ три деценије место излагања уметности и културе и један од најзначајнијих локалних простора посвећених ликовној уметности. Управо у њему је, како је рекао, пре тридесет година и сам учествовао у поставкама које су градиле тадашњу уметничку сцену Краљева. По његовим речима, простор је у то време био један од најрепрезентативнијих у Србији, мада ово више није то место, као што ни ми нисмо оно што смо некад били, ипак његов континуитет сведочи о истрајности културе упркос друштвеним околностима.
Уводећи присутне у причу о изложби, аутор се осврнуо на свој први сусрет са Стефаном Савић, описујући је као „чудо од детета” чије је интересовање за фотографију било јасно већ у најранијем периоду њеног живота. Присетио се времена када је уместо накита носила фотоапарат и њиме стрпљиво бележила места по Краљеву која су већини пролазника изгледала незанимљиво, готово невидљиво. За њу, међутим, та места су била неисцрпан извор значења, у коме се, како је нагласио, „време зауставља и постаје свевреме”. Како је истакао, она је одувек поседовала специфичну визуелну осетљивост, склоност да у „незанимљивом” открије слојеве значења и да фотографијом ухвати тренутак у коме се сусрећу прошлост,
садашњост и будућност. Фотографи су стога у чудној и тешкој позицији о чему је говорио Маршал Меклуан, који је медије делио на „вруће” и „хладне”. Фотографија, као медиј богат информацијама, као „најдетаљнији” визуелни регистар, спада у вреле медије и због тога често делује затворено. Фотографија,често избегава дубљу интеракцију са посматрачем управо због количине информација које носи, остављајући мање простора за машту и активну интерпретацију која ће да пробуди мисао код посматрача. Управо у томе, по њему, лежи изазов за уметника: како фотографију „охладити”, односно како је ослободити сувишних визуелних података ослободити је сувишних детаља и усмерити је ка кадру који тражи активно учешће публике и претворити у простор који тражи интеракцију са посматрачем.
Стефана годинама успешно гради такав приступ. У својим радовима бира кадар који није преоптерећен информацијама, већ својом визуелном једноставношћу позива гледаоца да допуни слику сопственом емоцијом, сећањем или питањем. Већ дуги низ година она, како је рекао, „са мало постиже много”, одводећи своју фотографију у правцу који превазилази документарно и отвара простор за филозофско размишљање о месту као искуству. Уметница је, за потребе ове изложбе, из своје богате „архиве” издвојила фотографије настале у различитим периодима – од аналогних раних радова до савремених дигиталних снимака – стварајући целину која тематски преиспитује идеју места, препознавања и односа према простору. Из тог вишедеценијског стваралаштва Стефана је одабрала оне радове који тематски најбоље одговарају питању: шта је место и како га препознајемо? Назив изложбе „Ово није то место” у том смислу постаје позив на преиспитивање. Свака фотографија на изложби је ухваћени тренутак у коме је једно место измештено из свог уобичајеног контекста, замрзнуто у времену, али истовремено отворено за безброј могућности тумачења.
У свом даљем излагању, Љубиша Симовић се осврнуо и на ограничења критичарског језика, позивајући се чак и на Геделову теорему о непотпуности, како би нагласио да формални језик критике не може у потпуности да опише интуитивне слојеве уметничког рада. Приметио је да је сваки покушај формалног тумачења уметничког дела, па и овог, делимично узалудан, јер интуитивна уметничка логика увек превазилази аналитичке оквире. Због тога је одлучио да изложбеном каталогу придружи и једну своју песму насталу из побуда сличних Стефаниним трагањима за „местом које није то место”, сматрајући да поетски језик може да допре тамо где критичарски стаје.
На самом крају свог обраћања је подсетио на важност односа према традицији, осврнувши се на изложбе Лазара Возаревића и Милана Коњовића током деведесетих година у истом простору, када је уметничка сцена настојала да покаже да традиција није банална нити декоративна, већ да изискује осећај за меру и аутентичност. У том контексту истакао је да Стефана наставља да гради свој стваралачки пут са истим осећајем за суптилност и меру и да она “са мало постиже много”.
Изложба „Ово није то место” свечано је проглашена отвореном уз позив публици да се упусти у лично трагање за значењем простора, тренутка и слике.
На самом крају присутнима се кратко обратила и уметница Стефана Савић која је искористила прилику да се захвали Народном музеју Краљево на подршци, Љубиши Симовићу на сарадњи, а публици на присуству и интересовању.
