На данашњи дан, 27. марта 2026. године, навршава се 85 година од војног пуча који је довео до пада владе Цветковић-Мачек, али и демонстрација које су уследиле. Ови догађаји су били последица непопуларне одлуке југословенских власти да приступе Тројном пакту. Наиме, на почетку Другог светског рата, Краљевина Југославија је прогласила своју неутралност. Ипак, временом је била изложена све већим притисцима обе зараћене стране, који су се додатно појачали након напада Италије на Грчку у октобру 1940. године. Почетком 1941. године притисак Трећег рајха на Југославију је достигао врхунац. До марта 1941. готово сви југословенски суседи су приступили Тројном пакту, а једини изузетак је била Грчка. Припремајући се за инвазију на Совјетски Савез, Немачка је настојала да осигура свој утицај на Балканском полуострву. Осим тога, Хитлер је желео да осигура југословенско немешање и за напад на Грчку, која се месецима успешно одупирала немачкој савезници Италији.
У фебруару 1941. године Хитлер је позвао југословенског председника владе и министра спољних послова у посету, тражећи од њих да се Југославија што пре изјасни, рекавши да је најбољи начин за очување мира приступање Тројном пакту. Иако југословенска делегација овај предлог није прихватила, затражио је да разговара са кнезом Павлом. Кнез се обраћао за помоћ Британцима, којима је лично био наклоњен, распитујући се код британског амбасадора да ли Југославија може да рачуна на помоћ у случају немачког напада. Међутим, никаква конкретна помоћ му није била гарантована. Кнез се састао са Хитлером 4. марта, три дана након приступања Бугарске Тројном пакту. Иако је успео да купи још мало времена, било је очигледно да југословенска неутралност постаје неодржива.
Дана 25. марта у дворцу Белведере Југославија је званично приступила Тројном пакту. Силе Осовине су гарантовале да ће поштовати југословенски територијални интегритет, да неће тражити војну помоћ или захтевати пролазак својих трупа преко југословенске територије. У тајности је обећано и припајање Солуна Југославији. Међутим, вест о догађајима у Бечу изазвала је велике протесте у самој Југославији. Приступању Тројном пакту противио се знатан део становништва, опозиционе странке, као и Српска православна црква и патријарх Гаврило Дожић. Један део југословенских официра је такође био незадовољан оваквим развојем догађаја. И пре доношења одлуке о приступању Тројном пакту, генерал Душан Симовић, заповедник југословенског ратног ваздухопловства, саопштио је кнезу Павлу да би таква одлука значила савез са смртним непријатељима и да би била погубна по српски народ.
Управо су незадовољни официри организовали и извели пуч у ноћи 26. на 27. март. Главни организатор самог пуча био је генерал Боривоје Бора Мирковић. Сазнавши да се југословенска делегација вратила из Беча, одлучио је да исте ноћи спроведе свој план у делу. Генерал Симовић, који је након пуча требало да формира нову владу, испрва је оклевао, узалуд покушавајући да одложи извршење пуча. Те ноћи су трупе по плану заузеле зграде министарстава. Све је било готово до јутра. Краљ Петар је проглашен пунолетним а нову владу је формирао генерал Симовић. Једина жртва пуча био је полицајац ког су војници убили јер је одбијао да им преда радио станицу. Кнез Павле је за пуч сазнао на путу за Словенију. Одлучио је да се не супротставља и не ризикује грађански рат, већ се повукао са свог положаја и напустио земљу.
Вест о војном пучу наишла је на одушевљење Београђана и становника других градова. Демонстрације су организоване 27. марта, уз познате пароле „Боље гроб него роб“ и „Боље рат него пакт“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Своје незадовољство политиком која је довела до приступања Тројном пакту нису крили ни Краљевчани. На вест да је југословенска делегација отпутовала у Беч, владика Николај Велимировић и припадници Удружења српских ратника (1912-1918) одржали су протестни збор. Када су у град приспеле вести о пучу организоване су демонстрације попут оних у другим градовима. Демонстрације на централном краљевачком тргу окупиле су ратне ветеране, грађане, раднике, ученике Гимназије (директор Гимназије Михајло Кнежевић је носио и слику краља Петра I), али и чланове Комунистичке партије Југославије. Са друге стране, Хитлер је одмах по примању вести о пучу одлучио да нападне Југославију. Већ 27. марта потписао је Директиву 25, наредивши напад, не обазирући се на уверавања нове владе да она не жели рат са силама Осовине. Напад на Југославију почео је без претходне објаве рата 6. априла 1941. Немци су заузели Сип на Дунаву, а рано ујутру су бомбардовали Београд. Након свега 12 дана југословенски отпор је био сломљен, а капитулација је била потписана 17. априла. У Краљеву отпор је пружан дуж обале Ибра и на десној обали Западне Мораве. У самом граду, код зграде поште, погинуло је неколико војника Шестог босанског пешадијског пука, са старешином, резервним поручником Жарком Томићем. Немачка окупација Краљева отпочела је 14. априла 1941. године.
Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево