Винчанска култура припада позном неолиту, односно млађем каменом добу, и почетном периоду бакарног доба. Развијала се у периоду од око 5300. године пре нове ере, па све до 4500. године пре нове ере. Обухватала је широко подручје северног и централног Балкана, укључујући територију Србије, Румуније, Бугарске, Северне Македоније, али и Хрватске (Славоније), Босне и јужне делове Барање у Мађарској.
Постоји више теорија којима се настоји објаснити порекло ове културе. Према једној теорији, носиоци ове културе су досељеници из Анатолије. Са друге стране, неки научници подржавају теорију о постепеном, локалном, настајању винчанске културе, указујући на заједничке елементе које она дели са старчевачком и другим старијим културама Балкана. Међутим, датовање помоћу радиоактивног угљеника указује на постојање делимичних разлика у изгледу и величини насеља и у типу керамике између Винче и култура које су јој претходиле, као и на постепени демографски пад у вековима пре појаве винчанске културе. У сваком случају, за сада није могуће дати коначан одговор на питање колико су на појаву винчанске културе утицали потенцијални досељеници, а колико културе које су јој претходиле.
Прва истраживања винчанске културе спровео је Милоје Васић у годинама пред Први светски рат. Он је истраживао локалитет Бело брдо, које се налази на обали Дунава, око 14 километара низводно од Београда. По месту Винча у ком се локалитет налази, цела култура је понела име. Истраживање је настављено крајем двадесетих и почетком тридесетих година. На овом локалитету откривен је културни слој дубине око 10 метара.
Насеља су обично подизана на речним терасама, платоима или падинама у близини речних токова, док је насеља на брдима било знатно мање и углавном потичу из познијег периода. Површина насеља је била између једног и готово 30 хектара. Најмања насеља су имала између 50 и 100 становника, а највећа скоро 2000. Ово су била насеља пољопривредника, чија величина је зависила од ограничења у производњи хране. Узгајали су двозрну пшеницу, јечам, сочиво, грашак и лан. Од животиња су узгајали говеда, овце, козе и свиње. Већи број говеда указује да су она била и јасан показатељ богатства. Осим узгоја домаћих биљака и животиња, припадници винчанске културе су ловили дивље животиње и сакупљали јестиво биље и орашасте плодове. Куће винчанске културе су четвороугаоног облика, са јасно издељеним просторијама. Имале су посебну просторију за припрему хране, која је обухватала огњиште и оставу. Површина кућа је временом расла, па су на неким локалитетима пронађене и куће са више просторија, површине 100 метара квадратних.
У насељима су се развијали и занати. Обрађивани су бројни материјали, попут керамике, камена, опсидијана, костију, али и метала. У тзв. Градац фази винчанске културе дошло је до великих промена у материјалној култури. У овом периоду је винчанска култура закорачила у метално доба. На локалитету Рудна Глава откривени су трагови ископавања метала, а на локалитету Беловоде у Источној Србији бакар је топљен пре више од 7000 година, што је најстарији доказ о топљењу бакра до сада, старији и од трагова пронађених на Блиском истоку, који је раније сматран колевком металургије. У овом периоду производња фигурина достиже свој врхунац, док је њихов квалитет у познијим фазама опао. Фигурине су вероватно представљале вотивне дарове. Фигуре и грнчарија су такође украшавани ознакама, које медији често, без упоришта у науци, називају винчанским писмом.
Истраживања винчанске културе нису показала трагове прото-урбанизације, а нису показала ни постојање посебне групе ратника. Такође, нису откривени ни велики религијски или административни центри, што је у складу са открићима у другим деловима Балканског полуострва у овом периоду. Иако су до сада откривена само два локалитета који садрже гробља, може се закључити да је постојала некаква друштвена хијерархија. Ова гробља, као и појединачни откривени гробови, указују на разлике у загробним предметима које су зависиле од статуса и пола покојника. У гробу једног детета откривена је огрлица од малахита, из чега се може закључити да високи друштвени статус није потицао од нечијих година, већ од породичних веза. Гробље откривено на локалитету Гомолава показује и да су покојници сахрањивани тако да се могу уочити њихове међусобне породичне везе.
Крах винчанске културе је традиционално приписиван сукобима са припадницима тзв. Бубањ–Салкуца–Криводол културног комплекса, што се огледа кроз трагове паљевине и напуштање насељених места. Ова промена, која се одиграла током средине петог миленијума пре нове ере, довела је до замене винчанске културе Бубањ–Салкуца–Криводол културним комплексом на подручју јужне и централне Србије. Истовремено, на подручју Панонске низије и области око Саве и Дунава (као и њихових притока) почеле су да се развијају насеобине културе Тисаполгар–Бодрогкерестур. Приметан је и мањи број локалитета из позног периода винчанске културе, који на први поглед упућује на закључак да је она у овом периоду била у опадању. Међутим, треба истаћи да је већина археолошких ископавања била усмерена ка старијим локалитетима, због чега су локалитети познијег датума слабије истражени. Такође, на многим локалитетима присутан је континуитет у насељавању. Тако је на локалитету Бело Брдо могуће утврдити да су се гробови Бодрогкерестур културе директно надовезали на оне који потичу из периода Винче. На другим локалитетима, као што је локалитет Каленић Ливаде у западној Србији, уочавају се трагови више култура, који сведоче о њиховим контактима и међусобним утицајима. Због свега наведеног, традиционални наратив о колапсу и освајању винчанске културе од стране припадника других култура није могуће прихватити у потпуности.
Важан локалитет винчанске културе откривен је и на подручју Краљева, тачније у Ратини. Локалитет Дивље Поље смештен је на речној тераси недалеко од ушћа Ибра у Западну Мораву. Прве налазе пронашли су мештани током педесетих и шездесетих година, а интензивна археолошка истраживања су уследила током осамдесетих година. Године 2007. спроведена су и заштитна археолошка ископавања, након што је североисточни део локалитета оштећен током изградње обилазнице око Краљева. Локалитет обухвата око 56 хектара. Међу налазима из винчанског периода на овом локалитету нарочито се издваја ритуална зооморфна звечка од теракоте. Звук су производила 32 каменчића, 28 црне боје и 4 беле боје. Због своје тежине мало је вероватно да је била дечја играчка. Могуће је да 28 црних каменчића симболизују 28 ноћи месечевог циклуса, а да бели каменчићи симболизују 4 месечеве мене. Винчанско насеље се углавном простирало у источном делу локалитета. Временом, насеље се ширило ка његовом западном делу, али то се догодило касније, у време када је винчанску културу заменила познија латенска култура. Насеље на западном делу локалитета је вероватно било активно све до доласка Римљана, потврђујући културни континуитет на подручју око Краљева током металног доба.
Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево