Промоција монографије др Милутина Живковића „Ратници са границе. Старорашки муслимани у немачкој војсци, СС-у и полицији (1941–1945.)” одржана je у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 3. марта 2026. године, са почетком у 18 часова. На почетку окупљенима се обратио Дарко Гучанин, директор Народног музеја Краљево који је истакао да иако се чини да су догађаји на простору некадашње Краљевине Југославије током Другог светског рата већ темељно истражени након ослобађања историографије од идеолошких стега, и даље постоје бројне теме које захтевају нова, објективна и архивски утемељена проучавања. Посебно је нагласио да су поједина питања, попут ратне колаборације, и даље осетљива и захтевају научну одговорност и истраживачку храброст.
Говорећи о аутору, директор је подсетио да је др Милутин Живковић проучавању простора Рашке области и ратних збивања посветио читаву деценију истраживачког рада. Његов приступ заснован је на објективности и критичком односу према изворима, без идеолошких и националних предубеђења, уз ослањање на архивску грађу југословенске, али и немачке, италијанске и албанске провенијенције, као и на релевантну научну литературу. Резултат тог рада је монографија која доноси одговоре на контроверзна питања о учешћу дела локалног муслиманског становништва у окупационом систему, разлозима и дометима сарадње са окупатором, као и о послератној судбини колаборациониста. Посебну вредност публикације представљају до сада необјављени спискови припадника немачких војних формација и бројна архивска фотодокумента.
Потом је публику упознао са биографским подацима аутора монографије. Др Милутин Живковић рођен је 1986. године у Краљеву, где је завршио основну школу и гимназију. Основне и докторске студије историје окончао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Запослен је као виши научни сарадник на Институту за савремену историју Србије и аутор је три монографије и више од педесет научних радова.
Рецензент монографије др Бојан Димитријевић, научни саветник Института за савремену историју у Београду подсетио је да је Живковић стасавао у оквиру Институтa за савремену историју, установе препознатљиве по истраживањима историје XX века, посебно периода Другог светског рата. Иако је своју каријеру започео у области културе, његов истраживачки потенцијал је препознат и усмерен ка озбиљном научном раду.
Говорећи о књизи, Димитријевић је истакао да се Живковић већ годинама бави простором Рашке области, Санџака и северног Косова – темама које су, како је оценио, у српској историографији дуго биле маргинализоване. Тај простор у Другом светском рату представљао је сложену граничну зону између различитих окупационих управа – немачке, италијанске и власти НДХ, уз снажне утицаје српских, муслиманских и албанских политичких фактора. Управо ту вишеслојност и испреплетаност интереса аутор књиге анализира на основу обимне архивске грађе.
Посебан допринос књиге, према речима Димитријевића, јесте истраживање учешћа муслимана са подручја Санџака у окупационим формацијама, укључујући немачке полицијске јединице и СС дивизије попут 13. „Ханџар” и 21. „Скендербег”. Живковић, међутим, показује да међу припадницима тих јединица није било само становника Босне или Косова, већ и значајан број људи из Санџака, што до сада није било довољно истражено.
Димитријевић је указао и на важну чињеницу да су поједини припадници тих формација након 1944–1945. године били процесуирани, док је један део прешао на страну партизана и укључио се у нове структуре власти. Недостатак кадрова из редова муслиманског становништва омогућио је да се део ратне прошлости потисне и заборави, што је оставило дугорочне последице по међунационалне односе у региону.
Он је истакао да књига доноси и шире историјске увиде, укључујући податке о учешћу муслимана из овог краја у аустроугарској војсци током Првог светског рата, као и анализу политичких стремљења локалних елита 1941. године. Према изворима које Живковић наводи, део муслиманске елите није био наклоњен југословенској држави, а код појединих кругова постојала је и извесна носталгија за османским наслеђем. Политичке тежње кретале су се од прикључења Босни у оквиру НДХ, преко оријентације ка Великој Албанији преко Косова, до идеја о посебној аутономији.
Посебно је наглашен један од закључака књиге: да је број муслиманских регрута у одређеним формацијама био повезан са локалном динамиком сукоба и страдања, што, по оцени Димитријевића, представља значајан допринос разумевању ратне стварности и руши поједностављене интерпретације.
На крају обраћања, др Бојан Димитријевић оценио је да „Ратници са границе” представљају пионирски и храбар истраживачки подухват који отвара нова питања и подстиче даља проучавања. Књига, како је истакао, не нуди једноставне одговоре, већ сложену слику ратних искустава и политичких опредељења на једном осетљивом и историјски важном простору.
Потом се публици обратио и др Коста Николић, научни саветник Института за савремену историју у Београду који је у свом излагању посебно нагласио значај теме, методолошки приступ и шири историјски контекст у који је књига смештена.
Николић је истакао да годинама прати научни рад аутора и да Живковић припада кругу историчара који доследно поштују класичне стандарде струке – ослањање на архивску грађу, проверљиве чињенице и критичку анализу извора, без идеолошких или политичких предзнака. Према његовим речима, управо такав приступ представља основну вредност ове књиге.
Говорећи о ширем оквиру, Николић је подсетио да је Други светски рат на овим просторима трајао свега четири године, али да су његове последице дубоке и дуготрајне. Он је указао на чињеницу да је након 1945. године историографија била снажно обликована доминантним партизанским наративом, док је после деведесетих година дошло до новог таласа тумачења, често оптерећених идеолошким ревизијама. Данас, како је нагласио, истраживање тог периода мора да се врати строгим научним принципима, чему Живковићева књига даје значајан допринос.
Посебно је нагласио да се аутор бави осетљивом темом учешћа муслимана са простора Старе Рашке и Санџака у немачким војним формацијама током рата, од капитулације Италије септембра 1943. до ослобођења Прибоја у јануару 1945. укључујући и елитне јединице Трећег рајха. Николић је оценио да је важно разумети социјалну структуру и мотивацију тих људи, без поједностављивања и генерализација. Он је подсетио да колаборација није била искључиво локални феномен, већ део ширих европских процеса у условима рата и окупације.
Једна од кључних тема његовог излагања била је и питање статуса Санџака након 1945. године. Николић је подсетио на сложене политичке расправе око тога да ли ће та област добити посебан статус или бити подељена између Србије и Црне Горе, што је на крају и учињено. Наиме, граница је враћена на ону из 1913. године. Указао је на постојање различитих политичких струја унутар партизанског покрета, као и на чињеницу да су одлуке донете у ширем контексту федералног уређења нове Југославије.
Он је такође скренуо пажњу на чињеницу да се у различитим периодима послератне историје однос према овој теми мењао, те да није увек било једноставно бавити се питањима колаборације и међунационалних односа. Подсетио је и на случајеве када су поједини историјски радови наилазили на отпор или осуде, чак и спаљивање часописа што сведочи о осетљивости теме.
Закључујући излагање, др Коста Николић је оценио да „Ратници са границе” представљају озбиљно, изворима утемељено и читљиво написано дело које доприноси разумевању сложених ратних и послератних процеса на простору Санџака и Старе Рашке. Он је нагласио да је управо оваква историографија – лишена идеолошких предубеђења, а заснована на документима – неопходна како би се прошлост разумела у свој својој сложености.
Аутор монографије др Милутин Живковић, обратио се публици нешто личнијим и непосреднијим тоном. Захвалио је домаћинима и публици на доласку, истичући да му је посебно драго што се у музејском простору тражи столица више, јер то показује да интересовање за историју и даље постоји.
За разлику од претходних говорника, који су анализирали научни значај књиге, Живковић је одлучио да публици приближи сам процес настанка дела – шта заправо значи историјско истраживање и колики пут стоји иза једне научне монографије.
Објаснио је да је први и најтежи корак прикупљање архивске грађе. Када је реч о Другом светском рату на простору Старе Рашке и Санџака, документација је расута по бројним архивима и фондовима: немачким, италијанским, бугарским, српским, партизанским, четничким и хрватским фондовима. Само у Војном архиву у Београду грађа је распоређена у више десетина фондова, са стотинама кутија, од којих свака садржи велики број докумената. Да би се пронашло неколико десетина кључних извора, потребно је прегледати на хиљаде страница.
Живковић је истакао да је књига настајала готово десет година. У том периоду истраживао је архиве у Београду, Новом Пазару, Краљеву, Ужицу, Крагујевцу, Требињу, као и у иностранству – у Риму, Тирани и Берлину. Посебно је говорио о логистичким изазовима рада у страним архивима: административним препрекама, сложеним процедурама, ограничењима копирања и фотографисања докумената, као и финансијским тешкоћама. Навео је да без подршке матичног института и колега поједина истраживања у Риму и Тирани не би била могућа.
Један од најзахтевнијих делова рада био је састављање списка од око 1.600 муслимана са подручја Санџака који су током рата носили немачке униформе. За свако име, нагласио је, морао је постојати конкретан архивски доказ. Посебно је издвојио рад са око 800 досијеа заплењених 1945. године, који су деценијама били недоступни истраживачима. Због ограничења у копирању, био је принуђен да податке ручно преписује и касније систематизује, што је захтевало године стрпљивог рада и вишеструких провера.
Говорећи о методологији, Живковић је нагласио да историчар мора најпре темељно да проучи постојећу литературу, често на више језика, а затим да изгради јасну структуру рада. Писање није само технички чин, већ процес у коме је потребно знати како чињенице уклопити у смислену целину, без идеолошких оптерећења. Посебан изазов представљало је и коришћење грађе на немачком и италијанском језику, што је захтевало додатне напоре у превођењу и тумачењу.
Он је подсетио да је идеја за књигу делом проистекла из ранијег истраживања о немачком полицијском вођи у Санџаку, Карлу фон Кремплеру, чија је улога отворила ширу тему немачке окупационе управе и локалних сарадника. Из тог истраживачког језгра постепено је настала целина која обрађује период 1943–1945. године и положај Старе Рашке под немачком окупацијом.
На крају излагања, Живковић је истакао да је рад на књизи био истовремено напоран и драгоцен. Иако испуњен бројним препрекама, представљао је искуство које не би мењао. Захвалио је колегама на подршци и публици на пажњи, уз емотивну напомену да му је посебно жао што његова професорка историје из основне школе није дочекала да види објављену књигу.
Своје обраћање завршио је изразом наде да ће се оваква дружења наставити и убудуће, јер, како је нагласио, управо разговор и размена аргумената представљају суштину историјске науке.
На крају су аутор и рецензенти монографије одговарали на питања публике.
