На данашњи дан, 1. априла 2026. године, навршава се 90 година од почетка рада Железничке радионице, потоње Фабрике вагона. Њена предисторија почиње након Првог светског рата, када је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на име ратних репарација од Немачке добила комплетну радионицу за израду локомотива и шинских возила. Машине неопходне за рад ове радионице пристигле су 1925. године, али су испрва биле складиштене у Нишу, јер у то време Краљево није још увек било значајно железничко чвориште. Изградњом пруге нормалног колосека Крагујевац – Краљево – Косовска Митровица 1929-1931. године убрзан је рад на отварању Железничке радионице. Завршни радови на њеном отварању извршени су током 1935. године. Подигнута је привремена електрична централа, као и хала за оправку и израду нових локомотива.
Железничка радионица је убрзо након почетка свог рада 1936. године постала значајан чинилац у привреди Краљева. Добри услови рада привлачили су досељенике из читаве државе, као и руску емиграцију. Долазили су и стручњаци из железничких служби у Марибору, Загребу, Славонском Броду, Суботици, Зрењанину, Смедереву и Сарајеву. Железничка радионица је допринела развоју других, нарочито сродних индустријских грана. Уочи Другог светског рата у Железничкој радионици је радило 800 радника, укључујући и 14 инжењера. Они су у то време на годишњем нивоу поправљали око 5000 путничких и теретних вагона, али су радили и на производњи нових. Тако је пре избијања рата произведено 10 теретних вагона за пруге нормалног колосека и још 100 вагона за пруге уског колосека.
Даљи успон производње нових вагона прекинуло је избијање Априлског рата. Тада је прекинут рад на контингенту од нових 100 вагона за пруге нормалног колосека. Значај Краљева као важног железничког чворишта, али и саме Железничке радионице препознала је и нова окупаторска власт, тако да су Немци настојали да што пре обнове њен рад за сопствене потребе. Међутим, у наредним месецима неки од радника су напуштали Краљево прикључујући се покретима отпора. Око 40 радника, међу којима је био и Живан Маричић, прикључило се на Гочу партизанима и новоформираном одреду „Јово Курсула“. Маричић је касније постао командант Четвртог краљевачког батаљона Прве пролетерске бригаде, а погинуо је у околини Фоче 1943. године. Проглашен је за народног хероја, а после рата фабрика је понела његово име.
Сурова немачка одмазда у октобру 1941. године довела је и до страдања великог броја радника Железничке радионице. Заједно са својим суграђанима они су хапшени као таоци и затварани су у локомотивску халу своје фабрике. Радници Железничке радионице и других железничких служби су чинили готово трећину стрељаних талаца. Између 15. и 20. октобра 1941. године Немци су стрељали чак 333 радника ове фабрике и још 414 службеника железнице. Овако крвава одмазда одразила се на рад фабрике. У извештају Железничке радионице послатом Генералној дирекцији српских државних железница 13. новембра 1941. године наведено је да су радници суочени са траумом коју је изазвало масовно стрељање, али и да су забринути за опстанак својих породица уочи предстојеће зиме јер нема ни довољно хране ни довољно огрева: „Особље које је сада на послу претрпело је толико, да су свима живци заморени и при крају моћи. Поред овог несташица најосновнијих животних намирница руинира ове живце још и даље бригом за опстанак и аветом глади која се помаља, а животна снага слаби услед слабе исхране. Животне намирнице и ако се негде нађу ужасно су скупе. Сви живе од резерве намирница што су их спремили за зиму у колико и тога има и од случајних проналазака понеких животних намирница. Резерве намирница су пак врло мале, јер је ово стање настало баш у време када је почела набавка намирница за зиму, те је иста прекинута и нико се није довољно снабдео. Сличан је случај са огревом пошто угаљ за особље није стигао, а вероватно неће ни стићи. Према томе изгледи за зиму су врло јадни и страшни.“
Током преосталих ратних година Железничка радионица је радила са знатно смањеним капацитетима. Немачке власти су 1942. опустошиле њене просторије, одневши више од 100 исправних вагона. Локомотивска хала, у којој су у октобру 1941. били затворени таоци, демонтирана је и пребачена у место Винер Нојштат, око 50 километара јужно од Беча. Ова хала се тамо налази и данас, а позната је и под називом „Српска хала“. Нова оштећења Железничка радионица је претрпела током савезничког бомбардовања 11. јула 1944. године, јер се сматрало да она ради за немачке војне потребе. Приликом повлачења из града у новембру исте године, немачки војници су минирали круг фабрике, али су радници храбро зауставили њено потпуно уништење.
Упркос свим оштећењима које је Железничка радионица претрпела, као и свим тешкоћама и траумама са којима су се суочили њени радници, њен рад је настављен и након рата. Већ сутрадан по уласку јединица НОВЈ-а, Краљевчани су почели да рашчишћавају рушевине како би фабрика што пре обновила свој рад. Током прославе Првог маја 1946. године радници су поклонили прву локомотиву са композицијом теретних вагона, чиме је и симболично обновљен рад фабрике. У наредним деценијама, Фабрика вагона „Живан Маричић“, како је сада гласио њен назив, постала је поново један од најважнијих чинилаца краљевачке привреде и једно од водећих предузећа Југославије у својој грани индустрије. Нажалост, распад Југославије, међународне санкције и приватизација довели су до гашења ове фабрике, која је отишла у стечај 2016. године, након 80 година постојања.
Милена Балтић
уредник образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево