Предавање др Бојане Стевановић под називом „Српски средњовековни владарски портрети у доба краља Милутина” одржано је у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 31. марта 2026. године, са почетком у 18 сати. Присутну публику на почетку програма поздравила је др Татјана Михаиловић, музејски саветник Народног музеја Краљево, која је представила др Бојану Стевановић, научног сарадника Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду. Она је истакла да је Бојана, још као студент у пратњи професора Драгана Војводића, учествовала у стручној пракси у Народном музеју Краљево, истражујући фрагменте фресака из манастира Жиче и цркве у Радошићима. Она је остала повезана са институцијом и после много година, па је посебно задовољство што ће вечерас одржати предавање о српским средњовековним владарским портретима из времена краља Милутина.
Након тога публици се обратила и др Бојана Стевановић, која је поздравила присутне и захвалила се на позиву да говори у Краљеву. Истакла је да је тема њеног предавања уједно била и тема њеног дипломског рада, одбрањеног 2008. године. Предавање је праћено бројним фотографијама и примерима из српских средњовековних цркава. Неке од њих представљају задужбине краља Милутина, док друге припадају ширем културном и уметничком оквиру тог периода. Нагласила је да излагање није ограничено само на портрете овог владара, већ обухвата и представе других владара и чланова династије из временског оквира који је узет у разматрање, а односи се на период владавине краља Милутина, од 1282. до 1321. године. Потом је објаснила и значај портрета као уметничког жанра. Истакла је да портрет није само приказ физичког изгледа појединца или групе људи, већ и начин да се изразе њихов карактер, друштвени положај, политичка улога и духовна припадност. У средњовековној српској уметности портрет има посебну функцију: он истиче социјални статус, религијска схватања, однос према Богу, ктиторску улогу и историјски значај.
Она је нагласила да се портрети у средњовековним црквама јављају у религијском контексту и да су већ у 13. веку у српским задужбинама постојале препознатљиве композиције владарских портрета, такозване хоризонталне генеолошке лозе. Примери таквих представа могу се видети у манастирима као што су Милешева, Сопоћани и Градац. Кретање ка репрезентативној владарској слици, по узору на византијске портрете није карактеристика само доба краља Милутина, када је византинизација била на свом врхунцу, нарочито након 1299. године и његове женидбе са Симонидом. Тежња ка репрезентативном приказу владара, обликовању владарског лика по узору на византијске царске портрете видљива је још током владавина краља Уроша и краља Драгутина. Реализам достиже свој врхунац у доба Палеолога, што је уочљиво и на портретима насталим у време владавине краља Милутина. Српска средњовековна уметност, поред грузијске уметности има највећи број сачуваних владарских портрета у источнохришћанској иконографији.
На северном своду параклиса у Ђурђевим ступовима, који је подигнут заслугом краља Драгутина у периоду након смене власти, приказани су краљ Милутин и његов брат краљ Драгутин. Ова композиција приказује историјски догађај – предају власти, која се догодила након што је Драгутин пао са коња и уступио престо Милутину 1282. године. Краљ Драгутин у рукама држи прилично реалистично представљен модел храма, који дарује.
У тој композицији приказани су и други чланови породице: Драгутинов син Владислав, његова супруга Каталина, као и Милутин и његова супруга. У науци су постојале расправе о томе која од Милутинових жена је приказана на фресци. На основу истраживања и старих записа, сматра се да је у питању краљица Јелена. Композиција је настала у духу уметности 13. века: фигуре нису потпуно фронтално постављене, већ се види извесна динамика и однос између ликова. Међутим, касније се јавља нови тип представљања – фронтални, свечани портрет владара, по узору на византијске царске приказе. Посебно је занимљиво што су Милутин и његова супруга у приказани управо на тај начин: стоје фронтално, као репрезентативни владарски пар, под благословом Христа. Ово је важна промена у српској уметности, јер се по први пут уводи та формула фронталног представљања владара као свечаног и симболичког приказа власти.
Хронолошки следећа представа краљева Драгутина и Милутина је икона Светог Петра и Павла, коју је ватикану даровала краљица Јелена Анжујска. Икона је подељена у више регистара, у горњем је Христ који благосиља, у централном су представљени Свети Петар и Павле, док је у најнижем регистру приказана краљица Јелена у ставу проскинезе, највероватније пред тадашњим папом, док су са њене леве и дене стране приказани њени синови Драгутин и Милутин. Икона се датује у 1290. годину, док је време приспећа у Ватикан смештено у период од 1291. до 1295. године. Испод Светог апостола Петра, приказан је краљ Милутин, коме је као актуелном владару дата истакнутија позиција. Оба владара приказана су у молитвеном ставу, одевена попут византијских царева
Потом је говорила о представи ктитора, краља Драгутина и владара краља Милутина у цркви Светог Ахилија у Ариљу. Ликови су приказани у потпуној фронталности. По први пут владари су приклазани, како стоје на црвеним јастуцима супедијонима. Др Стевановић примећује и да су портрети прилично реалистични, односно да се могу препознати карактеристике лица које се понављају на различитим приказима краља Милутина, попут спуштених очију и кукастог носа. Она такође указује на промене у моди и начину приказивања владарске одеће, што се може пратити на портретима кроз време.У натписима поред ликова владара налазе се и њихове титуле. Краљ Драгутин је потписан као Стефан, краљ и први ктитор, док је краљ Милутин означен као Стефан, краљ свих српских земаља и поморских, што наглашава његову власт и политички статус. Краљ Драгутин носи модел цркве коју прилаже, док је краљ Милутин приказан са владарским инсигнијама:држи крстолико жезло и акакију (мали свитак или врећицу која садржи прах и подсећа владара на пролазност живота). Оба владара су обучена у свечане византијске одежде – дивитисионе, са лоросом и истоветном круном. Поред краља Драгутина приказана је и краљица Каталина, фронтално окренута, са круном. Указала је на разлику у начину обраде мушких и женског портрета. Овај портрет краљице Каталине је први који уводи моду приказивања владарки без икаквих особених портретних карактеристика. Занимљиво је и то што су деца владара приказана одвојено, на другом зиду у припрати цркве. Ту су представљени млади Владислав и Урошиц. Ови портрети се, на основу натписа, датују око 1296. године.
Следећа представа је из задужбине краља Милутина, Богородице Љевишке у Призрену, где је на јужном зиду источног дела припрате насликан портрет краља Милутина у потпуној фронталности на црвеној позадини, док је с наспрамне стране био насликан портрет његовог оца краља Уроша, који је и био први ктитор храма. Посебно се истиче да је портрет насликан на црвеној позадини, што је боја царске власти и владарског достојанства. Иако има и других портрета на таквој позадини, овај се издваја својом свечаношћу и значајем. Према мишљењу неких истраживача, овај циклус портрета представља једну од последњих хоризонталних приказа лозе Немаљића у српској иконографији. Краљ Милутин је на портрету приказан у пуном владарском достојанству, обучен у раскошну царску одећу. Носи свечану одежду украшену драгуљима, лорос (царски појас који је био симбол византијске власти), као и богато украшену круну. Круна има низове украса који се називају претендулије (украсни ланчићи који падају са круне). У рукама држи инсигније власти, као што су жезло или други симболи владарске моћи. Посебно је нагласила да овакав приказ владара у великој мери преузет из византијске царске традиције. У византијској церемонији сваки део владарске опреме имао је своје значење. Крст је симбол хришћанске вере владара, док је круна знак његовог достојанства и божанског благослова власти. Појас указује на војничку улогу владара, царска одежда показује његову власт и положај, а посебан предмет који владар држи (називан акакија) подсећа да је владар смртан човек и да не сме постати охол. У византијској дворској церемонији испред владара се носила и велика свећа, која је симболично указивала на јеванђелску поруку: да светлост добрих дела треба да сија пред људима. Тај мотив се јавља и у живопису – приказ свећоносца испред владара подсећа на свечани дворски протокол.
Даље је говорила о ширем програму живописа и владарским представама на источном зиду жичке куле, затим у Милутиновој задужбини Краљевој цркви у Студеници посвећеној Светим Јоакиму и Ани, где је краљица Симонида први пут приказана са жезлом у руци. Карактеристично за ову представу је да су сви актери приказани у истом низу, источније Христос, Јоким и Ана, а са супротне стране свети преци Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Свети Сава. Понекад су ови портрети повезани са сценама у којима владар приноси модел своје задужбине (цркве) Христу или светитељу, што је уобичајени мотив у средњовековној уметности. Тако се показује да је владар ктитор, односно градитељ и заштитник храма. У наставку је објаснила појаву и једне важне иконографске новине: приказ инвеституре оружја, која је видљива на представи краља Милутина из његове задужбине Старо Нагоричано из 1313. године. На овој представи Свети Ђорђе краљу Милутину дарује мач. Задужбина краља Милутина, Грачаница позната је по вертикалној представи лозе Немањића, композицији која наглашава светородност династије. Занимљиво је да се у самом врху лозе налази краљ Милутин, док му анђели спуштају круну и лорос, као приказ божанске инвеституре владара. То значи да се владару власт даје од Бога, што се у уметности понекад представља тако што анђели доносе круну владару или га крунишу. Ова идеја има корене у византијској традицији и повезује српске владаре са моделом хришћанских царева, попут Константина Великог.
Др Стевановић је указала на то да у каснијем периоду Милутинове владавине реализам достиже врхунац. Владар допушта да буде приказан без улепшавања, са седом косом и борама, што указује на то да портрет више не представља само идеализовану слику моћи, већ човека у позном добу. Такође је поменула и специфичне портрете из манастира Хиландар, који су вероватно настали према моделима послатим из Србије, јер сликари вероватно нису лично познавли владара. Историчари и хроничари тог времена такође описују богатство и раскош владарске опреме. Наводи се да је двор краља Милутина био изузетно свечан, а његова круна украшена бисерима и драгим камењем. Ови описи се поклапају са начином на који је приказан на фрескама.
На крају је истакла да су владарски портрети у српским црквама имали више улога: били су историјски запис о владарима, показивали су њихову побожност и улогу ктитора, наглашавали су континуитет династије, и представљали политичку поруку о божанском пореклу власти. Због тога су ови портрети постављани на видљивим местима у храму, где су верници могли да их виде и препознају значај владара у духовном и државном животу средњовековне Србије.
