Црква Свете Тројице у Краљеву

Краљево је у оквиру српске државе имало увек посебно место: град се налази на самом извору црквене и државне историје и представља место дугог трајања непосредно везаног за Манастир Жичу, као центар крунисања краљева, рукоположења архијереја, великих Сабора духовне и световне властеле.

У варошици Карановац у првој половини 19. века живело око 1200 становника, а у периоду Српске револуције (1804-1835) од паланке је постепено добијао изглед уређеног и важног трговачко-занатског центра Кнежевине Србије. У томе значајну улогу има црква Свете Тројице која је настала између 1822. и 1824. године, као ктиторски храм књаза Милоша Обреновића. Посвећен је једном од најважнијих хришћанских празника, свечаном прослављању Силаска Светог Духа на апостоле или Свете Педесетнице.

Према легенди, књаз Милош је заспао и сањао да уколико победи Турке баш на том месту ће подићи цркву, па се тако и догодило. Место изградње цркве се везује и за убиство знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића, по наређењу књаза Милоша, а верује се да је његово тело сахрањено у темељима храма. О положају и мотивима подизања цркве јасно говори и Јоаким Вујић у својој књизи „Путешествије по Сербии“, наводећи да је то место битке и примирја са Турцима.

Изградња цркве Свете Тројице у Карановцу почела је између 1822. и 1824. године, а књаз Милош је за изградњу приложио 7700 гроша. Василије Поповић, кнез пожешке нахије, обавестио је Милоша да је 13. јула 1823. године заједно са кнезовима, кметовима и шесторицом свештеника поставио темеље храма. У Летопису цркве је забележено да је дотадашња црква брвнара премештена 1824. године у порту и да се у њој служило. Намера књаза Милоша је била да црква у Карановцу има монументална и репрезентативна обележја, због чега је за градитеља именовао најбољег тадашњег мајстора Јанка Михаиловића, званог Јања. Овај чувени мајстор, пореклом из Македоније, имао је помоћ и мајстора Николе Ђорђевића. Храм Свете Тројице у Краљеву је једнобродна грађевина са полукружно олтарском апсидом и полукружним бочним песницама у основи. Улаз у цркву, на западној страни има припрату са галеријом  и двоспратним звоником. На огради галерије записана је јеванђеоска поука: „Говори вечна Истина (Бог), што себи не желиш, не чини ни ти другима.“

Украшавање унутрашњости цркве је такође поверено најбољим сликарима. Књаз Милош је приложио новац за израду престане иконе, Царских двери и великог крста над иконостасом. Највреднији књажев дар је било Јеванђеље из Русије, које се датује у 1804. годину, у време цара Александра I. Књаз Милош је цркви, такође, приложио два звона, док је треће звоно је дар кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858). Иконостас је завршен 1827. године, али је касније премештен у цркву села Сирче, док је храм Свете Тројице украшен богатијим иконостасом познатог сликара Николе Марковића, са сарадницима.

Делатност знаменитог епископа Јоаникија Нешковића, обновитеља Манастира Жиче, указује на чињеницу да је владика био наручилац израде иконостаса у карановачкој цркви, која постаје епископска црква од 1859. године. Како је у време владике Јоаникија премештено  седиште ужичке епархије из Чачка у Карановац, а 1873. године се владика упокојио, претпоставља се да је у том периоду и започело осликавање храма. Повратак седишта епископије у Карановац, преименовања града у Краљево (1882), а потом и преименовање  епископије у Жичку епархију 1884. године, имали су огроман значај за Храм Свете Тројице, када се седиште жичког владике и његовог епархијског двора премешта у Краљево.