Имагинарна библиотека. Скулптуре Гордане Каљаловић Одановић

Опус Гордане Каљаловић Одановић представља важан и незаобилазан део српске ликовне уметности, који настаје и траје у широком и веома динамичном временском распону, од последње деценије XX века до данас. Она је сведок и учесник оних уметничких стремљена и пракси, која ће превазићи традиционално разумевање скулптуре. Дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1975. године (смер вајарство) и на Филолошком факултет Универзитета у Београду 1977. године (група за енглески језик и књижевност). Магистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 1993. године предавала је на Академији уметности у Новом Саду. У звању редовног професора при катедри за вајарство на Академији уметности у Новом Саду радила је од 2006-2016. године.

Своју репутацију Гордана је засновала на софистицираним, лирским композицијама и карактеристичном ликовно-поетском поступку супротстављених односа материјала и енергије: дрво, камен, керамика насупрот стаклу, паусу, папиру, светлу. Кроз тродимензионалну структуру, на тај начин, уметница визуализује и наглашава сплет мисли, емоција, наслућивања и порука. То су и у материјалном и у концептуалном смислу нове, хибридне форме, које повезују различите фрагменте материјалног, опипљивог и симболичког, имагинарног света. Горданине скулптуре, објекти и инсталације воде нас из једне реалности у другу, изражавајући осетљиву, женску амбивалентност између супротстављених поља: медијских новина и класичне, готово савршене мануелности.

Једана од њених великих тема, коју већ деценију и више истражује и визуелно структуира, јесте феномен књиге. Књига је кроз форму подвргнута различитим видовима испитивања, коментара, критике, од најмање јединице – слова, до књиге као „поља моћи”. Њене скулптуре – књиге тако постају критички позициониране наспрам одређених друштвених, политичких, културних феномена и/или конкретних књижевних дела. Контекст је саставни део уметничког рада, који одређује и пластично-визуелни облик њеног рада – од свитка, књиге као пејзажа (Дневник путовања) преко књиге са ексерима (Балканска експресија), рањене књиге у завојима, до Звучне књиге (у којој уметница чита песму „Тражим реч”, пољске песникиње Виславе Шимборске) и инсталације попут Археологије сећања, као симулације и интерпретације библиотеке спаљене у пожару 6. априла 1941. године.

Уметница следи становиште да нема ничега изван текста, и да речи, језик и књиге траже опросторење. Распон форми преко којих се мисао артикулише детерминише њену визуелну представу, ситуирану често кроз нескулпторски језик, а опет сасвим јасне и чисте естетике. Саме књиге, текстови и речи Пола Валерија, Јована Дучића, Орхана Памука, Џорџа Орвела трансформишу се у скулторски знак, чија семиологија доноси нова значења и манифестације. Њена „Имагинарна библиотека“ зато представља „анализу утисака, сећања, имагинације, памћења, читавог тог фонда који чини механизам слике у времену”.