Историја снимања и репродукције звука заувек је промењена 1850. године открићем првог фоноаутографа који је конструисао Француз Едуар-Леон Скот де Мартенвил, штампар и продавац књига, инспирисан текстом о анатомији људског уха. Његов фоноаутограф направљен је као аналог слушног канала, бубне опне и костију. Функције слушног канала и бубњића симулиране су помоћу рога налик левку са флексибилном мембраном од пергамента. Свињска чекиња била је повезана са мембраном и служила је као појачавајућа полуга. Чекиња је стварала линију по танком премазу црне боје на папиру или стаклу. Звук који је симулирано уво прикупило и пренело на чекињу стварало је графички запис звучних таласа. Каснији облик фоноаутографа састојао се од мембране на коју је уграђена иглица. Она је са супротне стране била у додиру са ваљком (цилиндром) на коме се налазио намотани папир. Регистровани звук доводио је до треперења мембране, а затим до осцилација иглице чиме се урезивао звук на цилиндар. Фоноаутограф је могао визуелно да забележи звук, али није могао да га репродукује. На овом уређају је снимљен први и најстарији звучни запис у историји – француска народна песма „Au clair de la lune”. Фоноаутограф се сматра претечом и фонографа, графофона и касније насталог грамофона.