Како су године пролазиле, графофони су добили многа побољшања, од квалитета дијафрагме и снимања стилуса, до увођења електричних мотора који покрећу машину. Међутим, највећа иновација догодила се 1894. коју је патентирао немачки емигрант Емил Берлинер. Он је осмислио начин за креирање равних дискова и преименовао је свој графички дизајн који је користио овај диск као грамофон. Први Берлинерови звучни записи били су од стакла да би их касније правио од цинка и евентуално од пластике. Спирални жлеб са звучним информацијама био је урезан у раван запис. За репродукцију звука и музике запис је ротиран на грамофону. Ручица са грамофонском иглом спуштала се на грамофонску плочу. Игла је пратила бразде урезане на грамофонској плочи и при томе вибрирала лево-десно и те микро вибрације су се водиле на репродуктор звука. Игле су у почетку биле челичне и мењале су се после неколико плоча, касније од сафира још касније од дијаманта. Ипак, неке фирме, попут „Pathe”, производиле су већ почетком двадесетог века игле од сафира. Постојале су, такође и разне друге врсте игала од различитих материјала (кактус, бамбус, дрво) које нису оштећивале плоче у мери у којој су то чиниле челичне игле. Незаобилазни додатак старим грамофонима представљала је и хорна за репродукцију на коју су се преносиле и појачавале вибрације претворене у звук. Касније је хорну заменио систем електроакустичке репродукције.