На свега 3 километра од Рашке, у селу Гњилица, налази манастир Кончул, једна од најстаријих задужбина великог жупана Стефана Немање. Име манастира потиче од речи кончина, што значи крај или завршетак. Како је манастирска црква посвећена Светом Николи, у народу је овај манастир познат и под именом Никољача. Први пут је поменут у Студеничком типику, почетком 13. века. Манастир Кончул подигнут је у периоду који претходи владавини Немањића, а Стефан Немања га је обновио око 1175. године. Према локалном предању, манастир је првобитно био подигнут у оближњем селу Казиновићи, где се и данас могу видети темељи једне старе цркве. Манастир се, како тврди ово предање, нашао на мети пљачкаша, па су се монаси молили Богу за помоћ и заштиту. Бог је њихове молитве услишио и пренео манастир на другу обалу Ибра.

Током читавог средњег века Кончул је био важан духовни центар. Још у Студеничком типику са почетка 13. века његов игуман је наведен на четвртом месту међу старешинама манастира који заједно са владаром и епископом учествују у избору студеничког игумана. У овом манастиру се замонашио и потоњи архиепископ Данило II и у њему је провео краће време. У време владавине краља Милутина манастир Кончул је био седиште новоосноване Кончулске епископије. У манастиру су постојале манастирска школа и преписивачка радионица. Последњи помен манастира у средњем веку забележен је за време владавине деспота Ђурђа Бранковића, када је он вероватно био седиште митрополије. Из овог периода потиче и највећи број откривених надгробних плоча. Осим гробова мушкараца, откривени су и женски и дечији гробови из овог периода, а сахрањивање на некрополи поред манастира трајало је до почетка 20. столећа.

Монашки живот у манастиру Кончул се наставио и након пада средњовековне српске државе под османску власт, о чему сведоче мање гробнице откривене у манастирском комплексу. Међутим, у неком тренутку манастир је порушен и опустео је. Иако није познато када се то тачно догодило, може се претпоставити да је то било 1689. године, током аустријско-турског рата, када је пострадао већи број светиња у овом крају. Према легенди, када је наредне 1690. године уследила Велика сеоба Срба, патријарх Арсеније III Чарнојевић је са народом провео три дана у овом манастиру. Након што су он и окупљени народ кренули даље, монаси су одлучили да оду са њима.

Данашња манастирска црква подигнута је 1861. године, о чему сведочи мермерна плоча постављена изнад улаза. Црква је међутим освећена тек 1904. године, а њено освећење је извршио митрополит рашко-призренски на дан Мале Госпојине. Од тада је она служила као парохијска црква. Археолошким истраживањима, спроведеним у другој половини седамдесетих година 20. века, утврђено је да је данашња црква заиста изграђена на темељима старије цркве из средњег века, и да је делом задржала њену основу. Уз манастирски зид откривени су и остаци конака и других пратећих објеката. Средњовековна црква је била живописана, а нађени су и остаци некрополе старије од првобитне цркве. Данашња црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, са куполом. На јужној страни наоса налази се капела, а археолошка истраживања показују да се током средњег века слична капела налазила на северној страни. Пронађени делови прозора средњовековне цркве уклопљени су у прозоре данашње грађевине, а при врху западног прочеља уграђена је и пронађена представа лава. Ентеријер се наравно знатно разликује од првобитног ентеријера, а иконостас је новијег датума.

У цркви налазе и две спомен плоче које сведоче о догађајима из времена Другог светског рата. Једна од плоча подигнута је у спомен погинулим борцима Југословенске војске у отаџбини, који су били припадници Никољачке чете. Друга спомен плоча подигнута је у част свештеника Тихомира Поповића, који је у периоду од 1935. до 1942. био парохијски свештеник. Њега су у новембру 1942. године Немци ухапсили као таоца и одвели у Косовску Митровицу, где је стрељан.

Манастирски живот обновљен је 2000. године. Игуманија Катарина и сестринство манастира Свете Тројице код Мушутишта на Косову и Метохији, који је порушен 1999. године, добили су благослов митрополита рашко-призренског Артемија да обнове манастир. Осим манастирске цркве, у манастирском комплексу тада је постојала само мања кућа. Нови конак подигнут је 2007. године. Манастир има и радионице за иконописање и шивење, а монахиње израђују и минијатуре на пергаменту. Овај манастир такође чува и копију чудотворне иконе Богородице Кикотисе (оригинал се налази на Кипру), која је након уништења манастира Свете Тројице 1999. године остала неоштећена, као и мошти Светог Великомученика Јакова Персијанца.

Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево