Ксенија Дивјак (1924–1995), савременица и пријатељица Мирјане Михаћ Србиновић, још једна је од уметница које су у нашој историји модерне очигледно остале по страни и које су живеле потпуно повучено и издвојено од јавности. Тај став је био и радикалан, јер је одбијала сваки јавни дигнитет и верификацију свог стваралаштва: „Идеју да постанем професор ликовне академије одбила сам. Предлог да будем кандидат за Српску академију наука и уметности такође сам одбила. Одбила сам да ми се приреди ретроспективна изложба у Музеју савремене уметности, давши им писмено образложење.“ У свом личном егзилу, неуморно је радила и путовала. Страст према Шпанији, медитеранској баштини, култури и путовањима, која су трајала више од две деценије, обележиће читав њен живот и стваралаштво.
Свих двадесет радова из Легата Оливере Радојковић Чоловић имају препознатљиву иконосферу: на њима је имагинарна слика Шпаније и Медитерана. Рад „Лоркин Циганин“ један је од узорних примера остварења везаних за Шпанију и њену културу. Младен Србиновић, са којим је једно време делила атеље, написао је: „Заслужила си свој лични музеј – окупан у светлости.“ Једну врсту таквог музеја оставила нам је захваљујући Оливери Радојковић Чоловић, на чување.