Мирјана Михаћ (1924–2006) је уметница која је стварала и радила читавог свог века, а ипак остала изван већ поменутих главних токова високо модернистичког сликарства и из угла историје уметности је неистражена. Одмах након завршених студија ангажована је као асистент, а потом и као професор на Академији ликовних уметности. Почетком шесте деценије прошлог века, она подједнако ради на пољу графике и сликарства и гради сопствени уметнички наратив интимних, симболичких садржаја. Иако никада није престала да слика, приметно је њено све веће затварање у херметички круг породице, пријатеља и студената. Континуирано је радила слике природе, које представљају материјализацију светлости и боја и које доминирају међу делима у Легату. Завештано нам је и неколико Мирјаниних слика српских средњовековних манастира, где се уз Пећку патријаршију налазе и Богородичина црква у Студеници, Грачаница и Каленић, које својим ликовним представама сведоче о „исконском, обећаном Рају“, коме је Мирјана тежила целог свог живота, и као уметник и као личност.