Програм под називом „Приче из заробљеништва“ одржан је у Галерији Народног музеја Краљево, у петак, 9. маја 2025. године, са почетком у 18 сати. Окупљене је поздравио Дарко Гучанин, директор Народног музеја Краљево, и предочио да је сусрет потомака логораша из Другог светског рата симболично уприличен на Дан победе, а поводом навршених осам деценија од завршетка ратних сукоба на тлу Европе. Истакао је да је идеја за организовање овог скупа чији је циљ очување сећања на страдање предака и прикупљање и евидентирање сведочанстава и докумената, потекла од Немање Трифуновића, кустоса Народног музеја Краљево и госпође Андрее Фон Билов.
Дарко Гучанин, директор Народног музеја Краљево, одржао је предавање, које је започео детаљним описом политичких и економских прилика у Немачком царству, познатијем као Вајмарска република након Великог рата. Описао је околности које су условиле долазак националсоцијалиста на власт и говорио је о политичкој доктрини Адолфа Хитлера. Потом је говорио о настанку првих концетрационих логора, које је везао за шпанско-кубански рат и Бурски рат у последњим годинама XIX века. Гучанин је концетрациони логор назвао ограђеним простором, где су људи заточени од стране власти против своје воље. Током Првог светског рата, Аустроугарска је интернирала хиљаде припадника ослободилачких покрета у бројне логоре. Истакао је да је логор Маутхаузен био активан од јуна 1914. и да је то поред Зејтинлика највеће гробље српских војника у Првом светском рату. Логор је свој рад обновио 1938. и током Другог светског рата био место где су интернирани бројни заробљеници са краљевачког подручја. Дошавши на власт у Немачкој 1933, нацисти су одмах приступили елиминисању неистомишљеника и политичких противника. Први концетрациони логор основан марта 1933. био је логор Дахау, где су у почетку затварани немачки држављани, првенствено комунисти и остале непожељне категорије становништва. Он ће послужити као пример за све будуће концентрационе логоре. Логори смрти попут Аушвица и Треблинке првенствено су служили решењу јеврејског питања и ницали су ван немачке територије. Посебно је истакао радне логоре у којима су заробљеници радили тешке физичке послове у нељудским условима. Одређени број радних логора били су тзв. подлогори, односно логори грађени у околини великих логора. У свом излагању, осврнуо се и на логоре за ратне војне заробљенике, истакавши да су услови у тим логорима, који су били подељени на оне за официре и оне за обичне војнике, ипак били блажи и подношљивији, због поштовања Женевске конвенције. Изузети од права загарантованих овом конвенцијом били су само руски војни заробљеници, чија је смртност у логорима износила 47%, док су британски заробљеници имали стопу морталитета од 5%.
Након тога публици се обратио Немања Трифуновић, кустос Народног музеја Краљево, који је говорио о приликама у краљевачком крају током и након краткотрајног Априлског рата и етапама депортација овдашњих житеља у логоре. Већина овдашњих бораца била је у саставу Ибарске дивизије, у 58. пешадијском пуку III армије, која је била распоређена на простору Македоније. Након само два дана од избијања сукоба ова јединица је поражена код Петровог Села, близу Скопља, а заробљени кадар је сточним вагонима преко Бугарске, Румуније и Мађарске транспортован у логоре. Други талас одвођења Краљевчана у заробљеништво уследио је у децембру 1941. након устанка у Западној Србији и четничко-партизанске опсаде Краљева. Наиме, оптужени за учешће у борбама око Краљева одведени су у логор Бањица, где је вршена селeкција, па је одређен део, под гаранцијом општинске управе ослобођен, а део послат у логоре не само у Немачкој, већ су познати случајеви одвођења у логоре у Норвешкој, где је био заточен Драган Маринковић из Адрана. Трифуновић је споменуо и талас депортација из јесени 1942. у склопу обрачуна немачких снага са припадницима ЈВуО, када су на основу наредбе о грађанској непослушности знаменити Краљевчани Радомир Веснић и Витомир Говедаревић заробљени. Последњи заробљеници са овог подручја послати су у логоре у пролеће 1943. Распоређивање заробљеника вршено је на основу њиховог занимања, људи са села били су ангажовани на пољопривредним радовима на сеоским имањима, занатлије су ангажоване у фабрикама, где је њихов рад био подређен потребама немачке војне индустрије, док су официри боравили у логорима, истакао је Трифуновић.
Други део програма био је посвећен живом разговору са потомцима логораша. Поред потресне приче госпође фон Билов, која је до детаља описала страхоте које је доживео њен отац и Дарка Гучанина, директора Народног музеја Краљево, који је говорио о заточеништву свог деде, још десетак посетилаца поделило је жива сећања на своје претке и њихова страдања. Чуле су се различите судбине људи који су се вратили из логора, али и сведочанства потомака људи који нису били те среће да се живи врате из заробљеништва. Такође, било је и оних који су одлучили да остану да живе на сеоским имањима у Немачкој, где су током рата били присиљени на принудни рад. Оно што се провлачи као заједничка нит, кроз већину сећања је прича о повратку пешке из логора. Илустровано документима и породичним фотографијама, свако од ових сећања, било је изузетно живо, емотивно и за историчаре драгоцено. Посебну пажњу присутних привукло је излагање дечака, који је говорио о свом прадеди који се четири месеца пешке враћао из Немачке у свој родни Чукојевац. Готово филмску причу о свом прадеди са окупљенима је поделио и унук Велимира Лопичића из Рибнице, чија је логорашка униформа из Маутхузена део сталне поставке музеја. Учесници програма захвалили су се организаторима и истакли иницијативу да оваквих скупова буде још и да се на нивоу државе покрене једно опсежно истраживање, како би се ова битна тема актуелизовала.
