Промоција књига „Попис становништва 1863. године“ I и II, којe су приредили др Бојана Миљковић Катић, виши научни сарадник Историјског института у Београду у пензији и Немања Трифуновић, кустос Народног музеја Краљево, одржана је у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 28. јануара 2025. године, са почетком у 18 сати.

Дарко Гучанин, директор Народног музеја Краљево, поздравио је присутне, представио учеснике промоције и указао на важност овог дела за истраживање завичајне историје, демографских и привредних прилика, али и за реконструисање породичних генеологија. Истакао је да књиге „Попис становништва 1863. године“ I и II по значењу у стручном смислу спадају у ред најзначајнијих издања о историји Краљева.

Након тога публици се обратио др Љубодраг П. Ристић, виши научни сарадник Балканолошког института САНУ у пензији, као уредник овог двотомног издања. Приређивање овог опширног и важног документа назвао је драгоценим бисером насталим на темељима чврстих истраживачких начела и на богатој традицији објављивања зборника и капиталног дела Славољуба Маржика. У свом излагању он осврнуо се на бројне историјске околности које су обликовале прошлост мале карановачке вароши, али и на прилике које су условиле нестанак драгоцене архивске грађе, те стога још једном подвукао значај пописа становништва 1863. године

У свом представљању публикације рецензент др Александра Вулетић, виши научни сарадник Историјског института у Београду, осврнула се на дугу историју пописивања становништва на овим просторима, почев од средњег века, када су делимични пописи, тј. спискови становника појединих села често видљиви у владарским повељама и као пример за то навела чувену Жичку повељу Стефана Првовенчаног. Пописивање становништва настављено је и у османском периоду, у пописима пореских обвезника, тзв. турским дефтерима. У модерној српској држави наставило се почев од краја 1815. године са састављањем пореских спискова до 1834. године када је кнез Милош Обреновић одлучио да по узору на модерне европске државе организује први попис целокупног становништва. Од првог пописа до избијања Првог светског рата организовано је 16 пописа становништва, али пописне књиге углавном нису сачуване. Једини готово у целини сачувани попис је попис који је почео маја 1862. године, али је због политичке кризе настале услед бомбардовања Београда завршен тек 1863. године. Истакла је да је ово први попис у коме су поименце пописане и жене и да је због планиране пореске реформе пописана и целокупна имовина становника Кнежевине Србије. Са објављивањем појединих делова овог пописа почело се 80-их година прошлог века и врло често су их приређивали заинтересовани ентузијасти. Значај ове публикације, како је истакла др Вулетић је у томе што је приређена по свим методолошким правилима историјске струке.

Други рецензент публикације др Радомир Ј. Поповић, научни саветник Историјског института у Београду је истакао значај објављивања ове публикације за све популарније проучавање породичног порекла, упркос чињеници да објављивање историјских извора у стручној јавности није довољно вредновано. Подручје централне Србије је од XVII до 40-их година XIX века било транзиционо и миграционо подручје, а демографско смиривање завршава се са првом владавином кнеза Милоша. Поред непоузданих наративних извора, навео је да су најзначајнији писани извори за истраживање породичне прошлости пореске књиге, харачки, порески и чибучки тефтери, књиге крштених, венчаних и умрлих, али и епитафи на породичним споменицима и меморијалним плочама. Публикација са стручно написаним предговором, савременим преводом и бројним појашњењима омогућује широј читалачкој публици да реконструише своје порекло.

Историчар Немања Трифуновић, кустос Народног музеја Краљево се захвалио присутнима и дао кратко упутство за коришћење представљених књига. Истакао је да су у књигама поред самог Карановачког среза (књига I) обрађени и подаци везани за села леве обале Западне Мораве, област Гокчаница и студенички крај(књига II), уз напомену о пар направљених преседана када су у питању презимена пописаних.

Др Бојана Миљковић Катић, виши научни сарадник Историјског института у Београду, у пензији у свом емотивном обраћању истакла је да ова промоција за њу као истраживача привредне историје има посебан значај. Овај попис бележи структуру, вредност и величину непокретног имања и висину сталних месечних прихода и ти подаци су упркос сумњи у веродостојност, више него драгоцени, иако их треба критички разматрати. Истакавши да је ово последњи пројекат на коме је радила пре одласка у пензију, захвалила се Народном музеју Краљево и њеном директору јер јој је омогућено да се на овај опрости од своје научне каријере.
Након одржане промоције, учесници су одговарали на питања публике везана за практичну страну истраживања породичне прошлости.