Промоција књиге др Александре Вулетић „Брак у модерној Србији” одржана је у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 12. маја 2026. године, са почетком у 18 часова.
Дaрко Гучанин, директор Народног музеја Краљево, на почетку програма поздравио је публику и пожелео добродошлицу на представљање књиге „Брак у модерној Србији” ауторке др Александре Вулетић, вишег научног сарадника Историјског института у Београду. У свом обраћању истакао је да се историјска наука дуго превасходно бавила ратовима, политичким сукобима и великим државним догађајима, док су теме свакодневног живота тек касније постале предмет озбиљних истраживања. Посебно је нагласио значај проучавања приватног живота, обичаја и друштвених навика, оценивши да такве теме захтевају темељан и посвећен научни рад.
Он је указао да књига др Александре Вулетић представља резултат дугогодишњег истраживања и да прати развој брака у Србији од времена почетка Српске револуције до почетка Другог светског рата. Подсетио је да брак, иако доживљаван као лични и емотивни чин, истовремено одражава и шири друштвени, законски и културни оквир једног времена. Према његовим речима, књига осветљава односе између традиционалних схватања и покушаја модернизације српског друштва, као и различите аспекте приватног живота људи различитих друштвених слојева.
Посебно је нагласио да је дело намењено широј читалачкој публици, али да се заснива на обимној архивској грађи и озбиљном научном истраживању, због чега представља значајан допринос српској историографији и култури у целини.
На крају је укратко представио биографију ауторке, подсетивши на њено образовање, научни рад и истраживачка интересовања у области друштвене историје и историје приватног живота, а потом представио остале учеснике програма и реч дао др Небојши Јовановићу, уреднику издања и представнику издавачке куће „Лагуна”.
Др Небојша Јовановић је на почетку свог излагања истакао да га посебно радује што присуствује представљању књиге која се бави једном темом о којој се у историографији до сада мало говорило. Осврнуо се на наслов, напомињући да се у њему јављају два важна појма – брак и модерна Србија – и да би сам по себи наслов могао да покрене питање шта уопште подразумевамо под „модерном Србијом”, односно о ком периоду је реч. Нагласио је да тај период обухвата време од Српских устанака па до данашњих дана.
Говорећи о српској историографији, Јовановић је подсетио да је она у великој мери била посвећена ратовима, биткама, окупацијама, славним јунацима и значајним генералима, али да нико до сада није успео да у средиште истраживања постави институцију брака и смести је у контекст српске историје. Истакао је да је брак заправо најстарија институција људске цивилизације, присутна у животу сваког човека, и да ће као таква постојати докле год постоји цивилизација.
Посебно је нагласио оригиналност и вредност дела управо у томе што је др Александра Вулетић прва успела да споји та два појма – брак и модерну Србију – у јединствену причу и из тога изведе фасцинантан рукопис. Похвалио је начин на који је књига написана, истичући да ауторка, иако ради у научној институцији, није писала за уски круг рецензената и стручњака, већ за сваког читаоца. У томе је, по његовим речима, права разлика између научника и писца – добар писац пише за широку публику, а не за комисије.
На крају је изразио уверење да ће ова књига бити превођена на друге језике и да ће постати важно референтно дело за проучавање српске, регионалне и шире друштвене и културне историје, те да се чита „у једном даху” упркос озбиљности теме.
Др Катарина Митровић, научни сарадник Филозофског факултета Универзитета у Београду, на почетку свог излагања истакла је да се, иако се као историчарка првенствено бави средњим веком, са великим задовољством посветила читању књиге те да јој је 19. век у извесном смислу „егзотична” тема. Нагласила је да ју је књига толико заинтересовала да ју је прочитала за свега неколико дана, не скривајући одушевљење начином на који је написана и темама које отвара.
Истакла је да читајући ову књигу добијате потпун пресек друштва — пресек приватног живота, опште историје, економије и друштвене критике. Посебно је нагласила да књига руши идеализовану представу о „старим добрим временима“ и показује да су и у прошлости постојали породични сукоби, несрећни бракови, сиромаштво, насиље, отмице девојака и бројне друштвене неправде. Она је указала да је велики део прича у књизи заснован на архивској грађи, црквеним и судским списима, који откривају стварни живот људи тог времена.
Затим је прешла на конкретне теме из књиге. Говорила је о купопродаји девојака, напоменувши да то није био само симболичан обичај, већ врло реална економска пракса у сиромашном друштву у коме су женске радне руке у домаћинству имале велику вредност. Описала је и случајеве младића који нису могли да приуште откуп девојке, па би је отели или живели с њом нелегално, као и трудне девојке чији су очеви бежали од одговорности, те би се проналазило неко ко би за новац пристао да је узме.
Осврнула се и на разлике између сеоске и градске средине, истичући да су се у граду жене удавале касније и да је постојала појава коју данас препознајемо као “насмешену депресију”. Истакла јеколико су често партнерски односи били хладни, и како се бракови по правилу нису склапали из љубави, већ готово увек из неког интереса.
Митровић је посебну пажњу посветила начину на који ауторка приказује положај жена у тадашњем друштву, али и сложен однос између државе, цркве и породице у регулисању брачних односа. Навела је да књига показује како живот често није могао да се уклопи у строге законске и црквене оквире, већ је увек налазио сопствене путеве и решења.
Посебно је поменула закон из 1862. године који је прописивао какву девојку официр сме да узме за жену – морала је бити из градске средине, из богате и угледне породице и моралног понашања, како официр не би имао финансијских брига и могао да се посвети служби. Уз шаљиву напомену да би данас то деловало као дискриминација, Митровићева је признала да је тај принцип имао своју логику.
Говорила је и о надлежности цркве и државе у регулисању брака, о случајевима убистава и чедоморстава, о покушајима власти да заштите угрожене жене увођењем врсте надзора, aли и о томе колико је живот увек налазио свој пут — мимо свих црквених канона и државних закона.
Она је оценила да је вредност књиге и у томе што је написана научно утемељено, али веома читко и приступачно, тако да може бити занимљива и стручној јавности и ширем кругу читалаца. На крају је истакла да је реч о делу које у великој мери доприноси разумевању српског друштва у периоду стварања модерне државе и да ће сигурно имати важно место у домаћој историографији.
На самом крају, са видном емоцијом, открила је личну везу са местом промоције, наиме њен деда по мајци је тридесетих година прошлог века похађао Гимназију која се налазила у данашњој згради Народног музеја у Краљеву.
Др Александра Вулетић је у свом обраћању истакла да је књига Брак у модерној Србији настала на основу њене докторске дисертације, коју је одбранила 2008. године, али да је у овом издању научни текст прилагођен широј читалачкој публици. Посебно је нагласила да је подстицај за објављивање књиге у овом облику добила од уредника др Небојше Јовановића, који је предложио да сложен научни рад претвори у приступачније и читљивије дело.
Ауторка је објаснила да је настојала да задржи научну утемељеност, али и да читаоцима приближи свакодневни живот обичних људи у Србији XIX и почетка XX века. Према њеним речима, главни јунаци књиге нису владари и политичари, већ људи из различитих села и градова Србије, чије се судбине, брачни односи и породични животи могу пратити кроз архивску грађу, судске списе и документа црквених власти.
Вулетић је истакла да је један од главних циљева књиге био да покаже како се паралелно са изградњом модерне српске државе одвијала и изградња друштва. Она је подсетила да су већ у време Првог српског устанка доношене мере које су имале за циљ уређење породичних и брачних односа, попут забране отмице девојака, куповине невеста и чедоморства. На тај начин, како је навела, држава је постепено настојала да регулише области живота које су дотад биле препуштене обичајима и локалној пракси.
Одговарајући на питање публике о брачним односима у време османске власти, ауторка је објаснила да су брачни односи формално били у надлежности цркве, док се османска власт углавном није мешала у та питања. Међутим, због слабости институција и недостатка организоване црквене и државне контроле, многи обичаји који нису били у складу са црквеним прописима дуго су опстајали у народу. Посебно је указала на појаве попут самовољних развода, отмица девојака и локалног решавања брачних спорова, које су власти у XIX веку постепено покушавале да сузбију.
Она је нагласила да је током истраживања користила велики број архивских извора – од докумената државних институција и законских прописа, до брачних парница и списа црквенихсудова, који пружају драгоцен увид у свакодневицу људи тог времена. Према њеним речима, управо ти извори омогућили су да се реконструишу личне приче, емоције и друштвени односи који стоје иза историјских процеса.
На крају се захвалила публици, организаторима и учесницима промоције, истичући да јој је посебно драго што је књига изазвала интересовање како стручне јавности, тако и ширег круга читалаца.
Анђелија Петровић
уредник информативног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево
