Ауторско вођење кроз изложбу „Између трпезе и софре. Металне посуде од XIII до XIX века у збиркама Народног музеја Србије“ одржано је у Галерији Народног музеја Краљево, у среду, 9. априла 2025. године, са почетком у 18 сати. Археолог Наташа Церовић, виши кустос Народног музеја Србије и једна од ауторки изложбе, на самом почетку објаснила је разлику између трпезе и софре, две различите речи које описују место обедовања. На основу етимологије речи, трпеза је настала од речи грчког порекла и описује правоугаони сто, док је софра настала од арпске речи и означавала је клупу обложену платном, док се на нашим просторима везује за ниску плочу на којој се ручавало. Сами називи трпеза и софра који су изабрани за наслов ове изложбе говоре о сусрету култура истока и запада на нашим просторима. Од 81 металне посуде, 30 су чаше које не наликују данашњим. Иако по облику више подсећају на зделе, оне су коришћене као чаше на трпезама српске властеле, али и касније током османског периода када су у остатку Европе заборављене. Оне су биле намењене за конзумирање течности и представљале су статусни симбол племства.
Презентација експоната почела је од најстаријих предмета на изложби, који се датују у XIII век, попут тањира Севаста Чузмена, пронађеног недалеко од Зајечара, који својим обликом подсећа на сличне посуде из антике. Уједно то је једна од првих посуда доспелих у Народни музеј Србије. Он је израђен од сребра, као и чаше из Ариља, за које су највероватније коришћене као црквени сасуди. Наташа Церовић је, потом, објаснила да се ове посуде одликују византијским стилским утицајима. За чашу из Стоба са попрсјем младића у медаљону је рекла да је класична готичка творевина и да је једини предмет на овој изложби који је у збрику Народног музеја ушао као плод археолошких ископавања.
Потом је представила предмет од највећег историјског значаја, сребрну чашу са позлатом, на којој је урезано име цара Душана око грба двоглавог орла. Са заинтересованом публиком поделила је податак из писаних извора да је Стефан Душан у Млетачкој Републици наручивао поред свиле, сребрних појасева и већи број сребрних чаша, још пре самог царског крунисања 1346. али да ова чаша не може потицати из те, него вероватније из неке касније поруџбине, због самог натписа „У Христу Богу благоверни цар Степан”. Такође је напоменула да ова чаша није лични предмет цара Душана, већ је предмет који је дарован племству. Говорећи о налазу из Банатске Дубице, напоменула је да је у склопу те оставе био похрањен и новац угарског краља Жигмунда II, који је нестао у једном од два страдања које је Народни музеј претрпео у светским ратовима.
Представила је богато декорисане чаше са готичким и западневропским утицајима, где су доминанте представе животиња, лозица и фантастичних звери, које се на моменте сусрећу са византијским и османским иконографским елементима.Детаљно говорећи о чашама из периода османске владавине објаснила је и на конкретним примерима показала руми и хатај мотиве који су карактеристични за оријенталну уметност. Занатлије су малим длетом прецизно урезивале флоралне мотиве, методом цизелирања.
Након тога публици је представила низ посуда које су коришћене у литургијске сврхе, као што су чаша за топлоту, посуда за прикупљање прилога, чаша из Доњих Бранетића која је интерсантна јер има два натписа, један из XVI века када је чаша настала и други из 1848. који спомиње јеромонаха Серафима Марковића и манастир Враћевшницу. Најзначајнији предмет ове целине је тањир патријарха Ареснија IV Јовановића Шакабенте из 1726. године, који потиче из сарајевских радионица.
Наредну целину чине посуде са арапским натписима, као што су посуда за прање руку са представом делфина и сунца, тањир Мустафа-аге, тањир Осман-паше, поклопац кадионице у којима су се палиле разне мирисне смоле, приликом читања Курана, али и током купања и обедовања. Суфи посуда је декорисана облачићима у оквиру којих су урезани стихови Курана, који представљају благослове. У тој посуди скупљала се прва пролећна кишница, која се служила верницима и веровало се да их штити од болести и урока. Показујући сахане и остале посуде које су свакодневно коришћене у домаћинству, ауторка изложбе говорила је о јелима која су била заступљена на турској софри и њиховом редоследу од чорбе, пиринча са месом до обичаја испијања компота, који се кувао од воћа уз додатак чаја.
На самом крају исцрпног вођења кроз ову изузетну поставку ауторка је показала кондир и ибрике, коришћене за служење течности, хамам посуде, коришћене за купање и колекцију кухињских посуда, попут авана и котлића. Изложба која је овим вођењем свечано завршена је на јединствен начин повезала уметност, историју, религију и свакодневни живот. Ауторско вођење је било изузетно добро посећено, веома занимљиво и информативно.
