У оквиру комплекса Манастира Жиче налази се параклис Светога Саве саграђен 1935. године. Пројекат ове црквице и манастирске трпезарије, која се на њу надовезује, уредио је еминентни архитекта, истраживач српских старина, професор, академик Александар Дероко. Он је такође пројектовао и владичански двор, који се налази са северозападне стране, док је параклис лоциран југозападно од главне цркве. Црква Светог Саве рађена је по узору на храмове из периода раног хришћанства и својим једноставним обликом, сведеним димензијама и дискретном декорацијом савршено се уклопила у манастирски комплекс.
Кључна личност у великој обнови Жиче четрдесетих година прошлог века био је велики градитељ, владика охридско-жички, Николај Велимировић. Као присталица и један од духовних вођа богомољачког покрета, настојао је да у Жичи буде направљено укупно дванаест олтара, заједно са звонаром која ће имати дванаест звона, колико има главних апостола. Црквица Светог Саве са трпезаријом управо је подигнута за чланове богомољачког покрета који су често организовано посећивали манастир, боравили у њему и 1937. године ту одржали свој сабор.
Црква је једнокуполно здање, са полукружном олтарском апсидом на истоку. Наос правоугаоне основе подељен је попречним трансептом који образује крст, као код грађевина рашке школе. Главни улаз је на северном зиду и води у наос, док западни улаз са широким вратима, надовезује се на Трпезарију и њиховим отварањем добија се јединствен простор. Осим савршене комуникације храм је, правилним распоредом прозорских отвора, добио одлично осветљење.
Убрзо, по завршеним грађевинским радовима, црква је живописана 1937. године, средствима Марије Жутић, у спомен на њеног преминулог сина јединца Петра. Живопис је извео руски сликар Николај барон Мајендорф, са својим помоћником Наумом Андрићем. Када се крене од северног зида, у западном травеју, лево и десно од монофоре, представљена је руска царска тематика. Она је свакако визуелни исказ духовности Српске православне цркве и њеног дубоког поштовања према руској монархији и православљу. Очигледно то је био и директан избор епископа жичког Николаја Велимировића, који је своју замисао остварио са живописцем бароном Мајендорфом. Владика Николај, у том страшном времену превирања и кризе, са трагиним догађајима у Русији и фашистичким снагама на политичкој сцени у Италији и Немачкој, предосећао је сличан сценарио у Србији. Мудри владика, попут доброг пастира и духовног вође, све време саветује свој народ, потенцирајући национални значај Православне цркве, монархије, владара и домаћина.
Од руских владара одабрани су пострадали цар Николај II Романов, затим Свети кнез Владимир, утемељивач руског хришћанства, док је испод њих у првој зони насликана стојећа фигура Светог преподобног Серафима Сарофског. Николај II Романов (1868-1919), син цара Александра и царице Марије Фјодоровне, крунисан је у мају 1896. године. За време своје владавине учествовао је у подизању 10 000 храмова и 750 манастира.
Царев репрезентативни државнички портрет у жичком параклису, урађен је на основу већ постојећег сликаног портрета. Монарх је представљен у полупрофилу и благо је окренут ка олтару. Царска одора и инсигније (круна, жезло и сфаирос) указује на статус портретисаног и идеале лепоте времена у коме је портрет настао. Цар је огрнут жутим плаштом, украшеним орнаментима црних двоглавих орлова, који има широк оковратник и рубове од хермелина. Крзно хермелина, због своје белине, симболизује невиност и духовну чистоту. Из тог разлога украшава одећу државника и високих црквених достојанственика. Преко плашта је пребачена колајна, коју образују такође двоглави орлови. На грудима је равнокраки малтешки крст и највероватније је то крст Светог Јована Јерусалимског, који се чува у Ермитажу. На глави монарха је круна са низовима драгуља. Маркантни лик цара Николаја II Романова, брижљиво је обрађен: правилне црте, високо чело, смеђа коса, фино обликована брада, тек наглашен осмех и пре свега изражајне, прозрачно плаве очи, указују на моћ, мудрост и лепоту, које су као врлине красиле владара.
Будући да је радио у дворској капели на Дедињу, могућно је да је Мајендорф био упознат са колекцијом руских царских портрета у поседу кнеза Павла, који је био у блиском сродству са племићком породицом Демидов. Евидентно је да је владика Николај веома поштовао Русију и њеног пострадалог монарха и о Николају II Романову, који је тек у наше време проглашен великомучеником, Николај Велимировић је писао као о великом добротвору српског народа, истичући његове високоморалне особине. Историјска чињеница је да је цар часно ушао у Први светски рат, да не би издао Србију и Француску. Велики поштовалац и дужник царев био је и краљ Александар Карађорђевић, који је после драматичних околности које су наступиле у Русији, великодушно примио и удомио руске емигранте. У знак захвалности српског народа руском цару, сликар Андреј Биценко, такође руски емигрант, насликао је Николаја II Романова са краљем Петром и краљем Александром Карађорђевићем на западном зиду цркве Ружице на Калимегдану.
Након Другог светског рата и победе револуционарних власти, црква Светог Саве у Жичи је затворена за јавност, а портрет цара су монахиње покриле плавим папиром који се временом стопио са зидом. Тако је портрет лагано потонуо у заборав. У току рестаураторких радова у самој цркви, која је оштећена у земљотресу 2010. године, овај царев портрет је наново откривен.
Марина Лукић Цветић,
историчар уметности
Музеј слатка – кућа Цветића, Краљево