Сликарка Бабет Бахмајер, тј. Бета Вукановић, рођена је у Бамбергу (Баварска) 1872. године. Уметничко школовање је започела у Минхену, у атељеу сликара Антона Ажбеа и наставила у Паризу 1897. године. Удајом за Ристу Вукановића долази у Београд 1898. године. Равноправно је стајала уз прву генерацију српских сликара који су увели импресионизам, иако је остала верна пејзажу, мртвој природи и људском лику. Са супругом Ристом водила је Уметничку школу, у којој ради као професор до 1936. године. Оснивач је Друштва српских уметника „Лада“ (1904) и један од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду (1919). Умрла је у Београду 1972. године, у сто првој години живота.
Сликарство Бете Вукановић започело је прихватањем тенденција с краја XIX века, изражених кроз слободнији цртеж, расветљавање палете и излазак у природу. Њене најраније слике носе све одлике минхенског пленеризма, да би пред Први светски рат досегла слободнија, импресионистичка схватања. У свом опусу она негује предео, мртве природе, портрете и актове. Посебно место заузима карикатура, чији је зачетник у Србији. Њена личност, уметност, педагошки рад и заузимају посебно место у српској историји уметности. Иако није постала једна од водећих личности епохе, како је истакао Павле Васић, „са њеном улогом, са сећањем на њу наше уметничко наслеђе је обогаћено лепим, великим и трајним“.