Косовски завет у нашем времену

Косовски завет је појам о коме се данас све чешће говори. Иако не постоји једна дефиниција, он има јасно значење и видљиво присуство у историјским изворима. У данашњем свету, окренутом индивидуализму, материјализму, хедонизму, па и нихилизму, косовско опредељење за Царство Небеско има готово субверзивно значење. Управо у томе је, по свему судећи, привлачна снага Косовског завета у нашем времену.

Прве подстицаје новим тумачењима дала је песма „На Гази Местану“ Милана Ракића, конзула Србије у Приштини и зета Љубе Ковачевића, објављена 1907. у елитном „Српском књижевном гласнику“ (поново штампана у збирци „Нове песме“, у оквиру циклуса „На Косову“ 1912). Ту се, поред осталог, наглашавао „жртвени“ „свети извор“, протумачен у патриотском кључу:

„И данас, кад дође до последњег боја / Неозарен старог ореола сјајем / Ја ћу дати живот, отаџбино моја / Знајући шта дајем и зашто га дајем.“

Важан подстицај биле су и скулптуре далматинског вајара Ивана Мештровића, предвиђене да буду део његовог монументалног „Видовданског храма“. Оне су препознаване као званична, уметничка форма Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић (1911), или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић (1914), била је повратак херојском и „жртвеном“ у Косовском предању. Видовдан, као дан Косовске битке, још од доба појаве Вукових збирки стекао је, наиме, обновљену популарност. Нова, Видовданска идеја, јавила се понајвише међу млађим генерацијама, у добу после Анексионе кризе 1908-1909. и имала је за циљ да српској култури, суоченој са колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање. Може се рећи да је била српски одјек витализма и херојског активизма, који су у то време проповедали Анри Бергсон и Фридрих Ниче. Милош Ђурић је „философију Косова“ тумачио као „филозофију феникс-птице, филозофију Голготе“, док је Исидора Секулић писала да би Видовданска идеја требало да буде „жива и чила свест соколова и војника и културних радника“, „која ће од нас начинити бедеме што не падају“.