Окупирана култура

Књига „Окупирана култура“ др Владимира Кривошејева, музејског саветника Народног музеја Ваљево и др Радета Ристановића, вишег научног сарадника Института за савремену историју у Београду, тематски одскаче од устаљених историографских књига које анализирају војне операције, страдање и отпор. Њени аутори Други светски рат у окупираној Србији сагледавају из сасвим другог угла. Хоризонт ове публикације представља култура у њеном изузетно важном сегменту – заштити културних добара и раду музеја. У хеуристичком погледу ова монографија лежи на чврстим темељима примарних историјских извора, већински немачке и колаборационистичке провенијенције. Почетну тачку истраживања представљају провера стереотипа створених у послератној Југославији да се тек после Другог светског рата у држави чији целокупан друшштвени живот диктира Kомунистичка партија, развија музејска мрежа ван Београда као престонице, да се тада доносе и први закони о заштити културних добара и отвара први завод за заштиту споменика културе, као и да се тада формира и стручни и научни кадар спреман да активно ради на заштити споменика цултуре. Истраживања аутора негирала су ове стереотипе. Истина, они су прихватљви када је реч о предратном периоду, али не и за период окупације 1941-1944. Током окупационих година квислиншка Влада је осмислила националну мрежу музеја Србије, на три нивоа. Поред тога, у пролеће 1942. године донета је Уредба о чувању старина, које, представља темељни модеран правни акт. На основу те Уредбе основан је и Централни завод за заштиту старина. Поред тога, од јесени 1941. године радио је и београдски Градски завод за чување старина. Током окупације постојали су и посебни кусеви – семинари за музеалце, кроз које су се, било као предавачи, било као полазници курса, стручно и научно развила најпознатија имена послератне српске херитологије. У званичним биографијама код већине њих активност током ратних година потпуно прикривена. Поред документованог указивања на ове чињенице, уз детаљну историографску нарацију, аутори су додатну пажњу посветили и низу других аспеката рада баштинских установа у Србији током окупације.