Немилосрдна политичка борба између напредне и радикалне странке у јесен 1883. године, у којој обе стране нису бирале средства, показала је да у народу постоји прилично незадовољство усмерено према власти. Радикална агитација изазивала је велику отпорност народа према влади, а бунтовно расположење које је постојало претило је да сваког часа изазове нереде. Повод, који ће довести до отворене побуне, постојао је још од јула 1883. године. Напредњачка влада, у жељи да наоружа српску војску модерним, једнообразним пушкама, наредила је да се од народне војске покупи старо оружје, а да, истовремено, ново остане у магацинима. Радикали су на ову меру гледали као на припрему државног удара, а формирање чиновничке владе, октобра 1883. године, Николе Христића личило је на увод у укидање Устава. Једна од првих мера новог кабинета било је наређење да се разоружавање народне војске одмах изврши. Извођење те наредбе, услед отпора народа, није текло глатко. Трећег новембра уведено је ванредно стање и преки суд у округу црноречком, где је у бољевачком срезу побуну покренуо посланик радикалне странке поп Маринко Ивковић. Истовремено покрет се проширио на бањски срез округа алексиначког, где га је предводио Љуба Дидић. Дан касније буну је подигао и у књажевачком округу Аца Станојевић. Влада је одговорила проглашавањем ванредног стања и ставила је против бунтовника у покрет стајаћу војску, којом је командовао генерал Тихомиљ Николић. Боље наоружане и организоване регуларне трупе лако су савладале устанике и већ 13. новембра 1883. године, после само шест дана, буна је угушена.
Учесницима у побуни судио је преки суд у Зајечару, који је на смрт осудио њих 94, на робију 567, на заточење 5 и на затвор 68. Стрељано је 20 људи, док су остали били или помиловани или су се спасили бекством. Тимочка буна је послужила и за обрачун са вођством радикалне странке, које је цело, сем Николе Пашића, ухапшено у ноћи између 7. и 8. новембра 1883. године. Преки суд је на смрт осудио Николу Пашића, Перу Тодоровића, Рашу Милошевића, Коста Таушановић је осуђен на седам година заточења, а Павле Михаиловић на пет година. Ипак, ниједан од првака радикалне странке није стрељан, Пашић се налазио у бекству, док су Тодоровићу и Милошевићу казне замењене за казну десет година заточења.
Последице Тимочке буне биле су коначан крај постојања народне војске, регуларне трупе постају ослонац власти краља Милана и радикална странка постаје класична буржоаска странка лишена идеја о борби против бирократске државе.
Краљ Милан и влада Милутина Гарашанина
После Тимочке буне краљ Милан је био потпуни господар ситуације у Краљевини, радикална странка је била у пуној мери сузбијена. Његов углед и моћ никад нису били очигледнији. Избори за Народну скупштину, изведени под притиском Николе Христића и полиције, створили су надмоћну напредњачку већину у Парламенту. Несагласност између краља Милана и бирократског кабинета Христићевог изазвала је његову оставку. На власт се, почетком фебруара 1884. године, враћа напредњачка странка, на коју је млади владар свикао и у коју је имао поверења. Нови кабинет, предвођен Милутином Гарашанином био је подложнији утицају краља него претходни, јер долазак и останак владе на власти зависио је од владара. Гарашанин, носилац, као син Илије Гарашанина, значајног имена и политичког утицаја, духовит и ироничан, куражан, а опет не претерано вредан, чинио се као лош избор за председника такве владе, посебно што је његов сукоб са колегом из кабинета Стојаном Новаковићем претио да исту доведе до оставке. Међутим, Гарашанин је био идеалан министар за Милана Обреновића. Без личног политичког правца, он је брзо схватао правац владаревих мисли и идеја, прихватао их је и спроводио. Краљ, који је желео да приграби све узде власти за себе, министрима је остављао само административне послове. Период напредњачких влада, посебно кабинета Милутина Гарашанина, време је када претежан утицај на креирање спољне и унутрашње политике има Милан Обреновић. Преломну тачку, у тим годинама, представља рат Бугарске и Србије.
Рат са Бугарском
Влада Милутина Гарашанина одмах се суочила са компликацијама на плану спољне политике, пошто је избио сукоб са Бугарском. Узрок несугласица, почетком 1884. године, била су питања бугарске подршке српским емигрантима који су учествовали у Тимочкој буни и питање пограничне карауле и имања Брегово. Бугарске трупе су заузеле, крајем маја 1884. године, спорну караулу, а Гарашанинова влада је одговорила ултиматумом у којем је стајало да, ако Бугарска влада не удаљи емигранте од границе, српски дипломатски агент ће бити повучен из Софије. Покушаји посредовања држава чланица Тројецарског савеза и директни преговори краља Милана и бугарског кнеза Александра Батенберга нису уродили плодом. Србија је прекинула дипломатске односе са Бугарском, спорови су остали нерешени, а емигрантско питање је претило да изазове оружани сукоб.
Политичка ситуација на Балкану закомпликовала се 20. септембра 1885. године уједињењем Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Став Гарашанинове владе према том догађају зависио је од гледишта краља Милана. Српски владар је сматрао да бугарско уједињење штети државним интересима Краљевине и нарушава равнотежу снага на Балкану успостављену Берлинским конгресом. Уколико се пониште резултати пловдивског преврата, Србија ће остати мирна, у противном, она ће гледати да силом оружја успостави помућену равнотежу. Краљ Милан није помишљао на освајачки рат, није желео територијално проширење, већ је циљ био да се спречи бугарско уједињење и да се покаже да без Србије стање ствари на Балкану се не сме мењати. Српски владар је планирао да одмах зарати против Бугарске, али је пристао на посредовање Аустро-Угарске, која је покушавала да обезбеди Краљевини територијалну накнаду у виду видинског или трнског краја. Овај план није успео, као ни слична иницијатива Уједињеног краљевства или покушај директног преговарања између Бугарске и Србије. Велике силе су јавно осуђивале пловдивски преврат, али је било решено да се бугарско уједињење не квари. Смишљена је прихватљива формула да области Кнежевине Бугарске и Источне Румелије остану званично раздвојене, али стварно сједињене пошто би достојанство бугарског кнеза и румелијског гувернера вршила иста особа.
Постало је јасно да задовољење својих захтева краљ Милан може тражити само на бојном пољу. Тако је 14. новембра 1885. године Србија је објавила рат Бугарској. У Краљевини је почетак конфликта дочекан са олакшањем, пошто је војска била већ месец дана мобилисана. Одушевљење је изостало јер су готово сви представници политичких странака и највећи део публике били противни оружаном сукобу са другом словенском земљом. Сем тога, Србија није била ни дипломатски, ни војно, ни финансијски спремна за рат. Не желећи да дели ратну славу, краљ Милан је постао врховни војни командант, заобилазећи тако чувене команданте из турских ратова Белимарковића, Хорватовића, Протића. Начелник штаба постао је министар војни Јован Петровић. Мобилисан је највећи део, по новом устројству војске, трупа првог позива, и само шест пукова другог, укупно око 52000 људи. Ратни план је подразумевао да се брзо заузме део бугарског земљишта који смо потраживали на име накнаде због пловдивског преврата и то: Видински округ до Лома и Софијски до Ихтимана. По освајању Софије ваљало се утврдити и сачекати бугарску војску. Трупе, у ту сврху, биле подељене на две групе. Прву су чиниле дринска, дунавска, шумадијска и моравска дивизија са коњичком бригадом које су наступале у правцу Софије. Другу групу је чинила тимочка дивизија која је кретала ка Видину.
Ратне операције су започете 14. новембра 1885. године. На споредном правцу према Видину српске трупе су имале успеха, док је група упућена ка Софији споро напредовао. Ипак, српска војска се 17. новембра нашла пред Сливницом, недалеко од Софије, где се заметнула велика, тродневна битка, најважнија у овом рату. Српске трупе су доживеле неуспех и морале су се повући ка Драгоманском кланцу. У одсуству најискуснијих стратега, српском војском је истински командовао краљ Милан Обреновић, који, по Слободану Јовановићу, ни по спреми, ни по нервима није био војник, а није био ни много куражан. После пораза он се обратио Великим силама тражећи примирје. То није зауставило бугарске војску која је 22. новембра потиснуле дринску дивизију, вратиле контролу на Царибродом и загосподариле висовима изнад Пирота. Велике силе су предложиле примирје 24. новембра на које је краљ Милан одмах пристао и, чак, повукао војску са пограничних положаја, не питајући се да ли су се и Бугари са тим сложили. Трупе бугарског кнеза Александра Батенберга су то искористиле и два дана касније ушле у Пирот. Пиротском битком завршен је рат између Бугарске и Србије, пошто је већ 28. новембра аустроугарски посланик у Београду гроф Кевенхилер, по наређењу Андрашијевом, извршио притисак на бугарску страну да се примирје прихвати.
Преговори о склапању примирја испрва су вођени непосредно између бугарских и српских представника, али како се није могло доћи до договора, на позив Гарашанинове владе умешале су се Велике силе. Комисија састављена од војних аташеа Великих сила у Бечу израдила је текст примирја, које је подразумевало повлачење угарске, односно, српске војске са освојене територије и именовање опуномоћеника који би требало да се договарају о миру. Мировни преговори су почели у Букурешту почетком фебруара 1886. године. Бугарска је одустала од захтева за исплатом ратне одштете, српска влада од захтева за потписивањем трговинског уговора, па је 17. фебруара 1886. године потписан мир између две сукобљене стране, без територијалних промена. Велике силе су, посредно, пристале на уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије прогласивши бугарског кнеза Александра Батемберга за гувернера Источне Румелије.
Рат са Бугарском, који је краљ Милан Обреновић схватао као личну ствар, указао је на његове добре, али и лоше особине. Показало се да српски владар поседује политичку интелигенцију, трезвеност и далековидост, али и да је изузетно малодушан. Нервозни страх, присутан још од младости, појавио се и сада. Томе најбоље сведочи коментар Милутина Гарашанина, када се по завршетку рата сусрео са краљицом Наталијом: „Зашто ми не рекосте какав је краљ?! Да сам знао какав је, ја никада не бих с њим улазио у рат!“. Сем тога, Милан Обреновић се, по речима Слободана Јовановића, пред практичним тешкоћама и опасностима брзо замарао и губио кураж. После Сливнице српски владар је одавао утисак сломљена и растројена човека. А будућност краљева носила је и нове изазове.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево