Винова лоза се на подручју данашње Србије узгаја хиљадама година. Фосилни остаци семенки винове лозе нађени су на обали Дунава код Гроцке, у Винчи, али и на другим локалитетима. Први који су масовније узгајали винову лозу су Трачани, који су то почели да чине у долине реке Марице, пре око 5000 година. Тракијско вино је било врло чувено, о чему сведочи и његово помињање у Хомеровим делима. Винову лозу на територији Србије у предримско доба узгајали су Трибали, који су живели између Дунава и доњег тока Јужне Мораве.
Доласком Римљана наступиле су важне промене, а технике узгајања винове лозе и производње вина су напредовале. Међутим, цар Домицијан (81-96. године нове ере) забранио је узгој винове лозе ван Италије, јер је желео да заштити произвођаче вина на овом полуострву, који су се суочавали са великом конкуренцијом вина из провинција. Ова забрана је остала на снази све од трећег века и владавине цара Проба (276-282). Он је наредио легионарима да обнове винограде и узгајају винову лозу. Обновљени су виногради на подручју Срема (где је цар Проб био рођен), Фрушке горе и области источно од Сингидунума (данашњи Београд). Налази угљенисаних семенки винове лозе на сремским локалитетима показују да се винова лоза гајила чак и пре владавине овог цара.
Велика сеоба народа и криза римске власти довели су до готово потпуног прекида у узгоју грожђа у појединим областима. Ипак, током средњег века вино је у Источном римском царству или Византији играло врло важну улогу у привреди и религији, а од X века долази до побољшања стања у производњи грожђа и вина. Узгаја се више сорти и производи се више врста вина, што доводи и до пораста обима трговине овим пићем. Сигурно је да су технике узгоја винове лозе и производње вина које су примењиване у Византији коришћене и у средњовековној Србији.
По насељавању на Балкан Срби су од локалног становништва научили како да производе вино. Обнова виноградарства је започела у осмом веку, пре свега у приморским крајевима и у Македонији, где производња вина вероватно никада није замрла у потпуности. Привредни успон средњовековне Србије током владавине династије Немањић довео је до правог процвата виноградарства. Винова лоза се узгајала на метосима, имањима која су припадала манастирима. Стефан Немања је својој задужбини у Студеници даровао околна виноградарска села. Манастиру Хиландар је поклонио винограде у селу Велика Хоча на подручју Метохије, који су били надалеко чувени. Такође, вино се производило и на имањима племства, на чијим се гозбама и служило. Стефан Немања је вином послужио цара Фридриха Барбаросу приликом њиховог сусрета у Нишу 1189. године.
У време владавине цара Душана законом је био заштићен квалитет вина, које се није смело мешати са водом. Како би се заштитила производња вина на имањима властеле, увођене су казне које су за циљ имале да ограниче производњу овог пића на имањима сељака. Неке од сорти винове лозе које су до тада биле познате првенствено на приморју почињу да се узгајају и у унутрашњости. Током владавина кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана, виноградарство се почиње развијати и у Жупи и Моравској области, као и у Шумадији. Захваљујући посебној пажњи коју су средњовековни владари посвећивали виноградарству почела су се формирати винска подручја која су остала препознатљива до данас.
У средњем веку виногради или лозје су обично били ограђени. Винова лоза се садила у редовима, између којих је размак био 2 до 3 метра, како би се лакше заоравало. Како би принос био бољи, коришћено је овчије или козије ђубриво. Да би се спречило превелико бујање лозе, она је заламана, односно њени врхови су кидани или сечени. По обављеној берби, вино се чувало у бачвама или великим судовима од иловаче, који су смештани у подруме.
Османско освајања Балкана имало је негативне последице на производњу вина. Ипак, она није у потпуности замрла, а успешно су очуване и старе сорте грожђа. Током 18. века на подручју око Београда и Смедерева производило се више врста вина. Срби који су се селили северно од Саве и Дунава са собом су носили старе сорте грожђа и знања о производњи вина. Захваљујући томе долази до новог таласа развоја виноградарства у јужним деловима Хабзбуршке монархије, а највише у Срему. Тако Захарије Орфелин у свом Искусном подрумару највише хвали манастирска и карловачко вино.
Током 19. века, захваљујући постепеном ослобађању од османске власти, виноградарство почиње поново да се развија и на подручју јужно од Саве и Дунава. Нагло се увећава површина засађена виновом лозом. Највећи виногради су били посађени у области Смедерева, Жупе и Неготинске Крајине, а домаћинства широм Србије су имала мање винограде. Ипак, било је мало оних којима је виноградарство било основна делатност. Обично се водило мало рачуна око избора сорти у винограду. Виногради су били груписани на једном месту које је било најпогодније за винову лозу, а надгледао их је заједнички чувар. Изузетак су биле горепоменуте области са највећим виноградима, чија су вина због пажљивог одабира сорти била нарочито квалитетна.
Године 1882. српска вина су била представљена Европи на изложби вина у Бордоу. На овом сајму је учествовао и Краљевчанин Љубомир Новаковић, који је овом приликом добио сребрну награду. Исту награду је добио и три године касније у Антверпену. Он је био и председник Српског пољопривредног друштва, управник Ратарске школе, као и вршилац дужности управника Винодељско-воћарске школе у Букову код Неготина. Српска вина су привлачила велику пажњу у Европи и због тога што је европска производња вина била десеткована филоксером. Српска вина су се крајем 19. века извозила и у Француску, Швајцарску, Немачку, Русију, Румунију, као и у суседну Аустроугарску, на чијем двору су била служена. Вино се точило директно из буради, што је била главна пракса све до Другог светског рата.
Нажалост, филоксера се крајем 19. века почела ширити и у српским виноградима. Овај инсект је пореклом из долине реке Мисисипи, а храни се лишћем и корењем винове лозе. Од 1882. године, када је први пут његово постојање забележено у Србији, па до 1897. године готово да је уништио производњу вина. Многе до тада гајене сорте су изумрле. Опоравак је трајао споро, а почео је калемљењем европских сорти на америчке сорте, јер су се показале као отпорније.
Током прве половине 20. столећа српско виноградарство се опоравило, а важну улогу у његовом даљем развоју су поново играли владари. Карађорђевићи су на Опленцу подигли винарију и десетине хектара винограда. Ова винарија је постала позната као једна од највећих на Балкану. У производњи винасу се задржале многе методе коришћене и у средњем веку. Винова лоза је поново сађена у редове између којих је остављан макар један метар простора. У хладнијим крајевима је у јесен земља набацивана преко доњих окца како она не би смрзла током зиме. У пролеће је ова земља разгртана, а винова лоза је орезивана као би се спречило да израсте превише у висину и како би плодови били квалитетнији. Главно средство за заштиту од болести је била бордовска чорба, направљена на бази бакра, која је била ефикасан фунгицид. Време бербе је било и прилика за окупљање људи, с обзиром да је ово био захтеван посао који је захтевао велики број руку. Након цеђења сока из грожђа, чијом ферментаијом се добија вино, од комине је прављена ракија комовица.
О успону виноградарства у нашим крајевима у овом периоду сведочи и виноград породице Стефановић. Трговац из Чачка Радослав Стефановић и његова супруга Гроздана, пореклом из Краљева, купили су у Љубићу имање од 10 хектара на ком су 1925. године засадили виноград са 50.000 чокота грожђа. Након мужевљеве смрти 1933. године, Гроздана је положила стручни испит и наставила да води породични виноград. Под њеним руководством виноград је нарастао на 75.000 чокота, које је обрађивало више од 100 радника. Оживљавање ове богате виноградарске традиције у Србији један је од развојних путева којима данас иде домаћа производња вина.
На крају треба поменути да у Краљеву расте потомак најстарије винове лозе, уписане у Гинисову књигу рекорда 2004. године. Наиме, у словеначком граду Марибору расте тзв. Стара трта, чија је старост процењена на више од четири столећа. Град Марибор је 2009. године, као град побратим Краљева, поклонио изданак Старе трте нашем граду. Она је засађена у центру града, у дворишту Аџића куће, где расте и развија се до данас, симболизујући пријатељство два града.
Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево